hunt for the heavens

viktorija

predavanje prekida zvono koje označava kraj trećeg časa i našu pauzu za ručak. nestrpljivo izlazimo iz učionice i upućujemo se svojim ormarićima gde ostavljamo stvari te idemo u školsku kantinu gde stajemo u već formiran red da kupimo hranu. nakon što sa tim završimo izlazimo u dvorište i sedamo za jedan od mnogobrojnih stolova.
"nešto si ćutljiva danas, ne liči na tebe. gukni-šta je" ispitivački me zagleda lusi dok ispija još jedan gutljaj iz malog tetrapaka čokoladnog mleka
"nije mi ništa, samo mi se još spava" odvratim gledajući u neku neodređenu tačku. nisam je lagala. već danima me muče noćne more od kojih teško spavam. čak nisu u pitanju klasične noćne more, nema čudovišta, krvi, ubijanja. već devetu noć zaredom sanjam samo sebe, u tami. nema ničega drugog oko mene, samo tama koja izjeda sve, dok ja osećam samo neku zebnju. ne znam od koga ili od čega ali osećam da se nešto približava. da dolazi nešto strašno. da dolazi po mene,a ja se osećam potpuno bespomoćno. i svake noći isto-budim se u sred noći u hladnom znoju, posle toga jako teško spavam. imam osećaj da se nešto loše sprema.
______________________________________
nalazim se u dvorani za vežbanje. radoznalost me je ubijala te sam rešila malo da se rasteretim. već neka 2 sata sečem vazduh udarcima iz raznih uglova, hramoničnim pokretima tela i smireno disanja. glava mi je puna i očajnički pokušavam da rasteram misli ali bezuspešno. stalno se vraćam na onaj momenat. na izgubljenu bitku. znala sam da nemamo šansi ali se nismo predavali. i onda sam ugledala njega. samo je stajao tamo, ne pomerajući se. gledao je pravo u mene ali opet kao da je njegov pogled sezao kroz mene. zaledila sam se. imala sam osećaj kao da će mi se utroba izvrnuti dok me je gutao sivim očima. odmahnula sam glavom zaustavljajući prisećanje te se naglo okrenula na drugu stranu zauzevši odbrambeni stav jer sam osetila da me neko posmatra. skamenila sam se na momenat te pala na kolena. metal je zveketao dok je koračao ka meni.
"oče" izustila sam kada je stao pred mene.
"ustani viktorija" hladno je odgovorio.
digla sam se sa poda i bojažljivo podigla glavu ka njemu
"tvoja tehnika se popravila ali su ti misli negde drugde.o čemu se radi? upitao me je krajnje uzdržano, ali znatiželjno.
"sve je u redu oče, samo razmišljam o misiji koju sam dobila od gospodara. ne znam ništa o njoj, čak ni kada počinje i..." naglo me je prekinuo
"gospodar nema razloga da se tebi pravda. izneverila si ga ali ti je ipak pružio priliku. budi zahvalna na toj milosti koju ti je pružio. svako drugi bi na tvom mestu završio obezglavljen, ali ne zanosi se. znaćeš sve što budeš morala da znaš, kada budeš morala da znaš. ostalo te se ne tiče. "okrenuo se i napustio prostoriju ostavljajući me samu sa svojim mislima. sklapam oči na trenutak ne bih li povratila koncentraciju za vežbanjem. duboko udišem i nastavljam gde sam stala. doboko udišem vazduh, iz nekog razloga imam osećaj kao da se gušim.