Testament

Čaša vina, litar istine...

Najmiliji moj sine...
Svojim sinom sam te nazvala još kada me je Slavica prvi put zamolila da te pričuvam. Imao si šest meseci, Nina četiri...
Nisam ti bila majka, sine moj, ali sam te tako gledala i volela.
Ti si spavao na mojim grudima, u mojim rukama prohodao, u mojoj kući prvi put se udario... Bio si moj sin.

Meni se bliži kraj. Nina zna da sam bolesna, ali nisam precizirala koliko je moja bolest uznapredovala. Hemoterapija nema efekta, kažu slaba mi je krvna slika. Veoma sam blizu konačnom sudu, zato neću da dužim.
Imam za tebe dve molbe. Prva se tiče vas dvoje.
Znam da mrziš Ninu. Osetila sam to onog dana kada si otišao, jer sam te videla kako je gledaš.
Nemoj da je mrziš! Trebali ste samo pet minuta vremena da odvojite i spakujete stvari, ništa drugo.
Zašto?
Zato što je sve bilo prosto, a opet komplikovano.
Da ne dužim, rekoh!
Razgovaraj s Ninom. Biće teško, biće naporno, možda nemoguće, ali ti možeš da dopreš do nje. Nije se promenila, i dalje je ista devojčica kakva je i bila, bez obzira što ima dvadeset osam godina. Ostala je dete, unutra...
Rešite svoje nesuglasice. Molim te kao Boga, rešite to što je bilo, nemojte više da se trujete mržnjom. Ti mrziš nju, ona mrzi sebe...

Druga stvar koju te molim... Nadji njenu kćer.
Nije rodila dečaka, već devojčicu. Bila sam tamo, Momčilo! Bila sam!
Kada je pronadješ, znaćeš da li treba kopati rane ili ne, ali molim te, potvrdi da je živa!

Učini mi to...
Hoćeš?
Znam da hoćeš!
Ljubi te tvoja teta Ana

Nije bio siguran je li osmi ili pedeset i osmi put pročitao tih par redaka, sve vreme u mislima čuvajući njen lik i njen glas. Surogat majka, instant majka, zamenska majka, u svakom slučaju majka, jedna jedina koju je priznao. Slavica ga je samo rodila...

Bolelo ga je što nije stigao na sahranu. Izuzetno! No sve što je znao bili je da je to njena volja...

-Zašto pisma? Dobio sam dva, a kada je Slavica preminula, odmah su našli moj broj telefona. Koja je fora bila sa pismima? I kako ste saznali moju adresu?
-Ana je znala. Čak ni Nina nije imala pojma da Ana zna gde živite, Momčilo. Zašto je insistirala na pismu? Pa, jednostavno bilo je to ili telegram. Vidite, ona je znala da su joj dani odbrojani i potpisala je da se aparati za održavanje života isključe čim bude zapala u stanje kome. Nije želela da je zapamtite ni Vi, ni Nina u takvom stanju. Sve je overeno i sudski dozvoljeno. Onog trenutka kada je zapala u stanje kome, ja sam vam poslao preporučena pisma. Trebalo je da ih primite lično, no prvo je primila vaša komšinica. Zato nije poslato na ostale adrese koje imam i niste pozvani telefonom. Da ga komšinica nije potpisala, stigli bi vi i na sahranu. Splet okolnost mladiću, na žalost. Od trenutka kada je pala u komu, lekari su je održavali dvadeset četiri časa, zatim ugasili aparate, po njenoj volji...

(Narode, ovo je tako nategnuto i retko se desi, jer porodica je ta koja može da ospori na sudu odluku pacijenta na samrti, a u cilju možda nekog izlečenja. )

-Znači, nije bilo zle namere?
-Ni najmanje. Rak ju je iscepeo, hemoterapija bila nemoguća, šta da Vam kažem?!

-Sada ništa! Ljut sam. Na Ninu, na Anu, na sebe! Još ne znam ni deo, a besan sam. Frustriran.

-Znam, mladiću. Što se tiče ostalog, nudim Vam svoje usluge, sve što mogu da vam pomognem, pro bono da se razumemo! Pogledajte ovo...- rekao je Petrović, te ispred Momčila razvukao novinske članke i neke papire koje je sakupljala Ana...

Izmedju istalog, pronašli su i Momčilovu krštenicu. Jednu, koju do tada nije imao prilike videti...

-Ovo je falsifikat - reče mu advokat- Ali Ana ju je našla kada je Slavica preminula. Trebala su neka dokumenta, našla je i ovo. Kao što vidite, Momčilo, ovde je navedeno ime ica. No, ovo je falsifikat. Verovatno korišćen za ucenu. Ana nije  kopala dalje, ostalo je tako kako je. Takodje, pogledajte ovo...