Testament

Dodir sna

U ne tako širokom belom posteljinom prekrivenom krevetu, pored metalnog stalka i infuzionog rastvora, napokon je tuga, sekiracija i ljutnja oborila jednu ženu, nateravši je da zaspi.
Nije imala miran san. Nije imala bezbrižnu noć. Imala je košmaraima ispunjene misli i tugom stisnuto srce.

Ponovo je gubila najmilije, ponovo tonula u duboki ponor.

San koji je morio, bio je prošlost. Uvek različita reakcija Momčila dok je odlazio, uvek drugačije reči koje je čula.
Nekada kroz san su prolazile Slavičine lažne suze, nekada je ti bilo Anino zapomaganje. Ponekad, sećala se šapata ljudi oko nje, njihovog sažaljenja, ali sećala se i optužujućih reči, da je uništila Momčilov život.

Danima su glasovi s druge strane vrata spominjali njenu zlobu i sebičnost, da tako mlada je morala vezati nekog za sebe, na najpodmukliji način uz pomoć trudnoće. Danima slušala je šapat - Ti si zla -... Danima...

Tada je pokušala da oduzme svoj...

U bolnici, u krevetu nalik ovom u kome je trenutno spavala, rodila se ideja... Kada je već njena najveća ljubav i radost medju andjelima, onda je i njeno mesto kraj nje.
Kada je uništila Momčila, redno je da uništi i sebe...

To je bilo tada.
U trenu njenog najvećeg bola, u momentima najgorih dana. Onda...

Sada je drugačije. Sada se borila rukama i nogama da ono što ima zaštiti. Da ono što pod srcem nosi spasi, a kćer, ponovo stečenu, vrati...

Još jedna mora u kratkom snu, vratila ju je na vreme kada je poslednji put plakala na svom jastuku, u onoj istoj sobi gde je započela njena sreća. Pakujući kofere, zaboravila je na sve osim puke potrebe da diše.
Nije želela da živi, ni da voli. Ostalo joj je još jedino disanje i osećaj odgovornosti prema majci.
Nakon godinu dana stacionarnog lečenja, nije mogla reći da je izlečena. Mogla je samo reći da se delimično pomirila sa sobom. Ali sebi nije oprostila.
Otisnula se dalje, daleko od svega, od boli i uspomena.
Spakovala je taj svoj kofer i naoštrenim noktima grebala je put ka vrhu...

Bilo je uspona, bilo je padova. Nina je znala svaku fazu, tako se i ponašala.

Nežni dodir svile, na njenoj ruci, dodir leptraa na njenom licu... Vlažni trag na obrazima i znala je, čak i u snu, plače.

Ne želi više da plače, govorila je sebi, neće više da popušta, neće više da oprašta. Rešila je, neće više da dozvoli da je iko gazi, a oni koji su je povredili, biće kažnjeni...

Sanjala je...
Kroz misli su koj prolazile slike nepoznatog joj muškarca, crvenih, krvavih očiju, oteklog lica.. Osećala je da je to Aleksandar, tako ga je njen um sklopio. Tako zamislio.

Držala mu je dlan na vratu i sa dva prsta stiskala. Slušala je kako pod njenim prstima krcka hrskavica, kako dahom šišti...
Gledala je kao se njegove zakrvavljene oči zatvaraju, a životna snaga odlazi...

Osetila je blaženstvo. Mir i spokoj.
Osetila je kajanje, dok je u snu nekome oduzimala život.

Ma koliko ljudi bili bezdušni, grešni, pokvareni, nije bilo na Nini da nekome sudi.
Znala je da je to pogrešno. Veoma pogrešno....

Oko srca, gušila ju je neka nervoza, neka bol...
To ju je i probudilo, samo na kratko doduše, ali ju je probudilo. Zatim je ponovo pala u san...
Ovog puta, vez snova...

Tek lagani dodir hladnog vazduha preko tananog ćebeta i bele ruke koja je na njemu ležala... Tek dodir mekih usana, ali ne Momčilovih, našao se na njenom dlanu....
Polako, otvarala je oči u bolničkoj postelji i prizor koji ju je dočekao, bio je očaravajući...