Testament

Igra pokušaja i promašaja

Prvi mesec, sablasna tišina kuće davila je jednog stanovnika... Sama, gotovo sama danima bila je Nina, Momčilo je dolazio tek kasno uveče i odlazio sa prvim sunčevim zracima. Minimalni kontakt, tako je želela.

Za to vreme, Nina se posvetila salonu, kako bi ostala pripravna za posao koji joj kreće za kratko vreme.
Ideja da uzima sporadične poslove oko salona? Nemoguće! Žene su dolazile, nekada i sa po nekoliko desetina modela, pokušavale da zakažu termin kod Nine. Bilo je naporno, ali je posao okupirao i donosio mir.

Momčilo je za to vreme ispraznio sve što mu je bilo važno, stavio u dve kutije i ostavio u Nininom podrumu. Cigle je zaista lomio ručno, maljem sa uživanjem i Nina je to znala.

Svakog jutra, u kupatilu, u prastaroj mašini za veš nalazila je oprane stvari. Ona ih je prostirala, da mu pomogne... Zatim, skuvala bi ručak, pojela poput ptičice i nastavila da radi u salonu. Momčilo bi stigao, onda kada je već spavala. Znala je da je tu.

Iako tih, njen lak san i umeće glume je bilo čudo. Pravila se da spava, svaki put kada bi provirio u njenu sobu, da je pokrije ili ušuška, a zatim nastavio ka nekada Aninoj, sada njegovoj sobi.

Od trenutka kada više ne čuje korake kroz susednu sobu, ustajala bi iz kreveta i na prstima prilazila svom stolu i crtala. Merila i dizajnirala...

Mesec je prošao...

Jedno jutro, sa šoljicom kafe, a pre prvih petlova, ušla je u njegovu sobu.
Godine su bile dobre prema njemu. Odrasao je, sazreo. Nije više bio tinejdžer, postao je muškarac. Nekada je bio njen muškarac, sada više bio nije.

-Momčilo...- tiho je rekla, da ga ne uplaši
-Molim?!- cimnuo se brzo
-Polako, donela sam ti kafu...

Protrljao je oči u polumraku sobe, pokušavao da se privikne na ideju da je budan, da ne sanja devojku, sada već jedru ženu u bade-mantilu i poslužavnikom u rukama.
Polako se pridigao na krevetu, seo, povukao noge prema sebi, dobro se prekrio frotirom, jer vremena je prošlo dosta, a ona koju je voleo neuzmerno, koju i dalje voli, stajala je pred njim

-Sedi, pravim ti mesto...
-Pomeri se u stranu
-Zašto?
-Zato što mi se spava, Momčilo...

Nasmejao se. Prvi put, od kako je besno ušao u automobil i neverovatnom brzinom progutao kilometre, a sve samo da bi raskrstio s prošlošću, nasmejao se. Od srca

-Tante za kukuriku?
-Tante za kukuriku! Samo sada sam ozbiljna, spava mi se...

Pomerio se polako, ka ivici kreveta, praveći joj mesto na strani do zida. Uvek je volela da bude s te strane, da se oseća sigurno i zaštićeno. S jedne strane, čvrst zid, s druge njegovo toplo telo.
Ugnjezdila se pored njega, sve vreme trudeći se da ga ne dotakne, čak ni odećom, spustila je glavu na jastuk, udahnula duboko i sklopila oči.
Njegov, tako poznat, tako dobrodošao miris, zagolicao je sve uspavane ćelije, probudio iz hladnog sna sva lepa sećanja, naterao je da zadrhti po površini kože, dok je cela njena unutrašnjost vibrirala.
Neki osećaj ispunjenosti, neke sulude sreće, ispunio joj je grudi, podigao knedlu u gušu i na žalost, poterao suze na oči.
Nije mogla da odglumi da spava. Ne sada. Ne dok je tiho plakala.

Topli dlan na njenom kuku u jednom trenu, postao je topli zagrljaj preko struka. Lagano šuš na njenom uhu, postalo je leptirov poljubac na obrazu. Ledeni Momčilo više nije bio leden, Momčilo se taj otopio poput snežne grudve, odavno, no nije želela to da vidi. A sada? Sada je osetila svakim delom tela da godine koje su protekle, medju njima označavaji samo broj...

-Ne plači...- čula je njegov glas
-Moram
-Ne moraš. Ne plači, molim te. Sve je moja krivica...
-I moja je, Moki, možda najviše.

Zagrlio ju je još jače, zaklevši se da ako je jednom podbacio, nije je zaslužio, a zatim odbacio, pogazio, ovog puta neće biti tako.
Ovog puta, biće čovek kakvog Nina zaslužije. Biće vredan nje...