Testament

Pogledaj tamo gde ne želiš

Momčilo je sedeo za velikim konferneciskim stolom, gde ga je smestila sekretarica advokata Petrovića.
Pred sobom, imao je uredno postavljenu kafu, pepeljaru i mineralnu vodu. Sve servirano na skupom poslužavniku, u unikatnoj šoljici i kristalnoj čaši. Čak je i pepeljara bila masivna i teška.
Znao je da je Petrović jedan od skupljih advokata, a njegov je štambilj stajao na koverti. Pitao se, ko zna koji put u predhodnim danima, kako ga je Nina platila. Možda u naturi? Možda "sa lakoćom"? Baš kao njegova majka...
Kako je kuću renovirala, te salon majci svojoj otvorila, možda je tako i advokata platila?

Samo da njemu napakosti. Da se od Ane ne oprosti...

Udarao je filterom cigarete po glačanoj površini stola... Hvatao je neki ritam, a zatim se u njemu izgubio...

....Misliš da tako može? Je li, Momčilo? Kaži mi, koliko si novca dao Nini? Jesi li joj ti platio ekskurziju?
-Hoćeš da me ostaviš na miru? Nisam! Svake godine jedan iz razreda, slabog materijalnog stanja, ima pravo na gratis ekskurziju. Ove godine je ona na red došla. Treća smo godina, majko, valja da i ona vidi van ove varoši!
-Ona će te uništiti Momčilo! Zapamti šta ti kažem! Ona je ološ, nije devojka za tebe. Ona nije čista!

-A ti jesi? Hoćeš da mi kažeš da si ti čista?

-Momčilo, ona je ispod mire, trista vire! Sa njom, nećeš biti načisto. Lagaće te, varati, uništiće te. Jedna odrpanka će te uništiti!
-Majko, završavam treću godinu, za par meseci, a pre toga biću punoletan. Ja mogu i od kuće da odem, zar ne? Ostavi Ninu na miru! Ona mi je najbolja drugarica!

-Sve me strah da ti je drugarica! Legla je ta sa tobom odavno, samo žena koja pičke da, tako se brani!
-Kako to onda tebe ne brani cela varoš?

Slavica je bila matirana. Jednom rečenicom koja joj se obila o glavu, sopstvena pakost vratila joj se poput bumeranga.

Momčilo je imao grešne misli... Kada je Nina bila u pitanju, u njemu su bitku vodili andjeo i djavo.

Jedan je želeo svaki sekund njenog postojanja da miluje, voli i u zvezde zakiva, drugi je želeo svaki uzdah sa usana da otme, telo poseduje i obožava...
Nije više mogao da razgraniči svoje želje kada je Nina u njegovoj blizini, a nije smeo, nije hteo da se od nje skloni.
Vodjen stalno nekim dilemama, konstantno trovan nekim idejama, sa prstom na čelu pitao se koji je razlog Slavičine konstantne netrpeljivosti.
Nije joj smetala ranije, sada je postalo sve češće...

Dva udara na prozoru, dobovanje kamenčića o staklo, srce mu je zaigralo, ritam se promenio. Nina, Nina, kucalo mu je u grudima, osetio bi je i pre nego da je vidi.
Šta se to u opšte dešavalo s njim?
Nije mogao da razluči, šta je uzrok njegovog nemira, tog osećaja u kostima, tog drhtaja svakog mišića, kada mu se Nina približi.
Da li je u pitanju taj stečeni osećaj da je treba zaštititi, da je treba negovati, ili je nešto dublje, veće od njega?

Nemir je postajao jači, kako se približavao prozoru i video Ninu kako u dvorištu stoji.
Sa ogromnim osmehom na licu, rukom mu je pokazivala da izadje iz kuće i krene sa njom.
Uzbudjenje koje je isijavalo iz nje, radost i osmeh od uha do uha, pojačavali su njegov nemir... Potrebu da je zagrli, utisne u sebe, uz sebe i tu je zadrži. Potreba da je oseti svakim delom svoga tela, bila je jača, dok je na prstima izlazio iz kuće, u nadi da Slavica ne nanjuši da ga nema...

Krajičkom oka, tražio je majku, ali u celoj kući, nje nije bilo.
Na samom izlasku iz kuće, odahnuo je kao da je zbacio pola tone tereta sa ledja i pružio ruku Nininoj već pruženoj ruci...

-Hajde, Moki, kreni već jednom! Neće nas čekati celu noć!- smejala se, nečemu radovala i poskakivala dok je hodala ka svom biciklu
-Gde me vodiš, malena?
-Iznenadjenje! Svideće ti se!