DARKNESS // harry styles.

Chapter 6.

Moglo bi se reći da je Manchester bio jedan od mojih omiljenih mesta na svetu. Sva sećanja su mi bila vezana za ovaj grad, uvek bi se vraćala ovde.Ovde stvarno pripadam. Ovo je moj dom.
Sa Harolodom nisam razgovarala od onoga dana, niti imam nameru da ponovo progovorim sa njim a kamo li da me opet očini. Od utakmice sam otišla ranije, rekla sam Jacku da sam u redu i da ću moći da idem sama pešice nazad do kuće. Lagala sam. Celog dana sam razmišljala o tome, pa sve do sada. To mi ne izbija iz glave. Glupa sam i naivna. Ponekad poželim da promenim školu, ali mislim da još nisam spremna da to saopštim roditeljima. Nisam čak ni želela da pričam sa majkom o njemu i onome što se desilo, a imala sam običaj da ništa ne krijem od nje. Jedva sam čekala da stignem u Manchester i vidim ljude pored kojih se osećam sigurno.
Nisam želela da otkrijem šta mi se dešavalo, nisam želela da se dovežem teme koja je bila vezana za njega, nisam želela da pomislim na njega. Ne danas, ne na moj rođendan.
Nedeljno podne, moja porodica i bližnji rođaci smo se okupili u našem dvorištu naše stare kuće. Deda je pričao njegove događaje iz mladosti, svi smo morali da ga slušamo i pravimo se da nam je zanimljivo i to sve zbog poštovanja prema njemu. Primećujem kako su moja braća blizanci, od tetke, previše zauzeti proučavanjem poklona koje smo im doneli iz Londona. Sa moje desne strane sedi moj stariji brat od strica i njegova mlađa sestra, koja je skoro naših godina. Nisam nikada previše bila vezana za njih, jedino sam se sa njima viđala na ovakvim događajima i za vreme praznika, pošto su živeli u Irskoj.
Christian ne sklanja pogled sa svog mobilnog telefona, dok ja bledo zurim u svoj tanjir. Ne pokušavam da razbijem tišinu među nama, nisam bila nikada taj tip. Povučena sam, to je moja najveća greška.
Ručak se završio, sada je svako otišao na svoju stranu. Otišla sam do svoje stare sobe u kući. Bilo je pusto, ali umirujuće. Nameštaj je bio ispražnjen, a na krevetu je bio samo dušek. Odlazim do prozora i pogled mi se baca ka dvorištu.

-Čuo sam da život u Londonu i nije baš nešto savršen, ha?- čujem nečiji glas iza sebe. U istom trenutku se okrećem i pogled mi se susreće sa Christianovim.
Nisam mu prepoznala glas, dosta dublji i primećujem da mu irski naglasak dosta dobro pristaje. Dosta je viši od mene, ima maslinastu nijansu kože, tamno braon kosu i zelene oči. Dosta je ličio na mog strica. Nikada nisam sa njim imala duboke razgovore, a imala sam želju. Imamo isti broj godina, za neke stvari bi me možda i razumeo.
Možda je ovo prilika da se zbližimo. Pusta soba i samo mi.

-Dobro si čuo.- Nasmešim se.

-Dosta si se promenila, Ash.- Kaže to sa osmehom.

Nikada me nije tako nazvao. Nekad smo se i prepirali, a većinom ćutali. Uvek me je zvao imenom, a nekad mi se čak ni njim nije obraćao. Valjda smo sada odrasli i zreli, a ne deca ljubomorna jedno na drugo.

-I ti, Chris.- Uzvraćam mu osmeh. Bilo mi je veoma čudno da izgovorim to ’Chris’ ,ali sam se osećala kao da sam razbila neki led među nama.

-Da li moja razmažena sestra našla momka ili si ostala pravo derište?- Stari Christian se u sekundi vratio nazad na staro.
Njegovo pitanje mi otvara žive rane.

Harold.

-Ne bih da pričam o tome, znaš...-

-Englezu su baš seronje, zar ne?- Kaže to najjačim irskim akcentom ponosno, kao da pokušava da prekrije englesko poreklo koje ga prati.

-Zaboravljaš ko si, Chris.- Smejem se, pokušavajući da prekrijem strah da ne odemo dublje ka njemu. Da odemo do teme o Haroldu. Opet sam izgovorila to ’Chris’ iako me je ismejao kao derište, nije me bilo briga, jer ponekad u životu treba da se ponašate i donosite odluke kao razmaženo derište, oni uvek dobijaju šta žele.

-Ne, Ash, pričaj mi o tebi. Nikada te dovoljno nisam upoznao. Sada smo odrasli.- Vadi iz zadnjeg džepa paklu cigareta, stavlja jednu cigaru među zube i pali je.

-Vidim da i ja tebe nikada nisam dovoljno upoznala, ne bar sa cigarom.- Nisam previše iznenađena, znala sam da će se desiti. Svakome se dese ovakve stvari.
Mislimo da smo dovoljno odrasli da sami donosimo odluke, dok smo u stvari samo deca koja pogrešno shvataju ovaj život. Probamo nove stvari iz zabave, a onda postanemo opsednuti. Baš kao i sa njim, i Haroldom,... oni vide zadovoljstvo u tom dimu koji se gubi u vazduhu, baš kao što im prolazi život.

-Želiš?- Pruža mi polu-praznu paklu cigareta.

Zurim u nju par sekundi pokušavajući da se ne setim poslednjeg puta kada mi je bila ponuđena cigareta, koju nisam odbila, bila mi je ponuđena od njega... Prolazi još par sekundi. Razmišljam. Pokušavam da ubedim sebe da ako uzmem drugu, da posle nje neću uzeti sledeću,pa sledeću...
Vidim da Chris polazi da ih vrati nazad. Zaustavljam ga, ne znam zašto sam to učinila, ali znam da je ovo bilo moje da.

-Ako obećaš da niko neće saznati.- Kažem.

-Tek sada vidim da te stvarno ne poznajem, Ash.- Vidim nesigurnost u njegovom glasu, kao da nije siguran u to dali treba da mi da ili da neće ispuniti obećanje.
Nije me bilo briga.

-Niko me stvarno ne poznaje.- Kažem hladno. Iza te rečenice su se skrivale sve moje tajne. On je jedina osoba kojom sam ovo otvoreno rekla, i tako će ostati.
Uzimam cigaru i palim je, uvlačim dim po drugi put u životu. Osećaj je mnogo bolji od prvog puta, odmah uvlačim sledeći.

Ovo mi je poslednja cigara. Obećavam.

Kažem to pre nego što sam nakon toga ispušila još par cigara. Od tog dana sam probala nešto što sam oduvek ponavljala sebi da neću učniti. Nisam često to radila, samo posle škole sa Jackom i njegovim drugovima koji nisu bili nešto ovisni od cigara. Dosta sam se promenila od tog dana. Christian mi je ispričao sve o svom novom životu u Irskoj, krio se od roditelja zbog cigara, u školi je primeran, veoma teško je izašao iz duže veze sa zadnjom devojkom koja ga je prevarila, sa jedne strane on je svoj život gledao kao sranje. Otkrio mi je da prikuplja novac da odputuje sa drugovima za Ameriku, oduvek je želeo da živi blizu Kalifornijskih obala, njegovi roditelji nisu znali za to jer nije želeo da ih razočara, pošto su oni smatrali da bi trebalo da ga pošalju na koledž. U Manchesteru sam se videla sa Emily, bila je ona ista kao i uvek. Nije mnogo vremena prošlo od kada sam je zadnji put videla, tako da se promene i nisu mogle primetiti.
Nisam nikom ispričala stvari o mojim čudnim snovima, bilo me je strah reakcija i pomislili bi da sam luda i da umišljam. Ali sam u stvari stvarno želela da popričam sa nekim o tome. Ponekad se osećam usamljeno, iako sam okružena ljudima koji su uz mene svakog dana.
Harolda nisam viđala ovih dana u školi, nije se pojavljivao. Samo je dolazio njegov brat Harry, sa kojim nisam nešto previše razgovarala, u stvari mi nismo nikada ni pričali. A i nisam nešto žudela za tim, ne verujem da je nešto drugačiji od svog brata blizanca.
Prošlo je skoro nedelju dana od dolaska nazad u London. Nedelju dana mi je bilo potrebno da promenim pogled na sve oko mene. Primetila sam kako se čudnije ponašam prema roditeljima.
Subota je veče, Jack i njegova grupa drugova imaju svirku u nekom lokalu. Danas im je bilo godinu dana od kada su počeli da sviraju zajedno.
Na sebi imam tamno crvenu haljinu i crne starke. Odmeravam sebe u ogledalu i osećam se čudno u ovome, iako sam ovakvu kombinaciju stalno nosila do sada. Neću se tamo pojaviti u ovome, to sigurno ne. Skidam haljinu i starke. Počinjem da tražim po ormanu nešto tamnije, nešto drugačije.
Izvlačim crnu usku haljinu, koju nisam često nosila. Oblačim je. Zatim uzimam crnu kožnu jaknu i obuvam crne starke, kao i malopre.
Puštam dugu kosu, koja mi pada preko ramena i preko leđa. Uzimam crni kreon za oči i stavljam tanku liniju ispod očiju, zatim stavljam maskaru i time još više izražavam svoje svetlo zelene oči.
Odaljavam se od ogledala i vidim potpuno novu sebe u njemu, potpuno novu Ashley. Drugačiju. Sviđala mi se ta promena, i te kako.

Hvatam gradski autobus koji staje veoma blizu lokala u kojem se održavala svirka. Dolazim ispred lokala, na ulazu ima par ljudi koji su očigledno izašli na svež vazduh. Ne obraćam mnogo pažnju na njih, to su većinom bili učenici iz naše škole. Primećujem kako me odmeravaju, ali nastavljam da koračam dalje ka ulazu.
Unutra je zagušljivo i velika je gužva. U prostoriji se jedino moogo osetiti neugodan miris alkohola i cigareta. Viidim u jednom uglu Jacka i ostale. Radili su ono što najbolje znaju, održavali su ostale na noge.
Neko me hvata preko struka, privlači nazad ka sebi i stavlja svoje usne na moj vrat. Osećam hladno telo pribijenu uz mene. Tetovaže po snažnim rukama.
Pre nego što pokušam da se oduprem samo čujem:

-Nedostajala si mi.-