DARKNESS // harry styles.

Chapter 8.

Slabim pokretima mi ruka klizi po površini hladne posteljine. Jastuk jedan je bio napušten, a mesto na krevetu izgledalo napušteno. Snežno beli čaršav je bio izgužvan. Jasno se videlo da je jedna osoba ovde nedostajala… Ako bih mogla da ga nazovem ljudskim bićem. Moj pogled dolazi u susret sa mojim odrazom u ogledalu. Ogledalo mi još jednom dokazuje da tonem, baš kao i do sada.
Sledeće što vidim je on. Još jedan moj strah, a pored toga i neispunjena želja. Zrakovi mladog sunca, tek rođenog, padali su na njegovu bledunjavu kožu koja se presijavala. Pomsatrao je svaki moj pokret svojim kestenjastim očima. Svaki moj sledeći teški uzdah ga je hranio. Videla sam da je voleo da propadam, a najviše pred njim. Takav mi je smetao, a takav mi je i trebao.
Sa cigarom u ruci, dok je na radiju svirala neka stara rok muzika, sedeo je na fotelji samo u uskim crnim farmericama. Ustaje, baca ispušenu cigaru kroz prozor, a onda se razdaljina među nama sve više smanjuje. Samo ga pratim pogledom i ćutim. Nisam znala šta da radim, a bilo mi je i svejedno. Nisam imala kuda da bežim. Njegov hladan pogled su bile kandže iz kojih nisam mogla pobeći. Mogla bih se udaviti u njima. Crvene, baš kao krv koja je tekla venama. Nama je krv potrebna da bi smo preživeli, zar ne? Ali meni je bila potrebna neka druga krv da bih preživela: trebao mi je njegov krvav pogled bez kojeg znam da sada ne mogu.
O čemu to razmišljaš Ash? Hej?! Da li čuješ sebe? Mrzi ga. On te povređuje, ludice! Zar mama nije oduvek pričala da se gonimo onih što nas povređuju?
Neki glas iz glave mi govori. To mi govori razum i sećanje.

Da, jeste.
To odgovaram ja sebi. Zbunjena i nesigurna.

Beži.

Glas se gubi.

Ako je mama tako govorila, zašto nas nije upozorila na one koji nas povređuju, a u isto vreme nam ta bol pomaže da preživimo?
Nikada nisam dobila odgovor na to pitanje.

-Nadam se da ti ne smeta muzika iz sedamdesetih.-  Kaže to pre nego što sedan a krevet tačno preda mnom.

-Ni najmanje!-  Kažem opušteno, dok u glavi razmišljam o njegovom sledećem koraku.

-Ponekad volim da se prisetim mladosti mojih roditelja. Pogotovu majke.-

-Oh,...Znaš, moji su tu, mogao bi da odeš, mislim.. ne bi bilo prijatno da te vide. Skoro… golog. Nemoj da mi kažeš, da… da je bilo ono što mislim?

-Ne, ali sam bio u krevetu sa dosta tinejdžerka kao što si ti.-  Vidim osmeh na njegovom licu, osećam zlo, nikakav dobar osećaj u vezi njegovih reči koje me ostavljaju zaleđenu.

-Nisam jedna od njih. Niti ću biti.-  To je jedino što uspevam da kažem u tom trenutku. Pokušavam da izgledam hladno, baš kao i on. Neosvojljivo.

-Veruj mi, Ash, da sam to hteo, do sada bih uradio. Ovo je drugačije…- 
Prilazi mi. Njegovi lagani koraci se vuču po podu moje sobe, kao da mi odjekuju u glavi. A u sledećem trenutku je tako blizu. Tako blizu da mogu čuti svaki njegov pokret, svaki njegov sledeći uzdah, Žedan je, osećam kako mu se disanje menja. Željan je moje krvi. Primećujem da to više ne može da kontroliše.
Sve više se približava, izvija glavu i osećam njegov hladan dah blizu vrata. Spreman je da me ugrize, da mi propode kožu svojim očnjacima. Ili ću ostati živa, ili mrtva.
Osećam kako rukom čvrsto stežem posteljinu. Srce mi brže lupa, a disanje već ne mogu da kontrolišem. Baš kao i on.
Samo je on bio tigar, a ja plen.

Ti ga kontrolišeš. Upotrebi to, devojčice. Nadmudri žednog vampira, suprotstavi se… inače si mrtva. Samo jednim ugrizom će te nadjačati, dok ti hladno telo pada na pod. Ostaviće te tako da ležiš, do jutra.

-Gubi se odavde, Harolde.-  Šutiram ga u grudi. Nakon toga ga vidim na zemlji, kako leži a onda se smeje.
Sve nestaje. Nestaje kao dim, i on zajedno sa sobom. Osećam vlažnost i hladnoću pod nogama. Hladan vetar mi se uvlači pod majcu, a gole noge počinju da mi se tresu. Kapljice kiše, koja je jedva padala, mi dolaze u dodir sa kožom i ježim se. Polako slabim.
Nalazim se na krovu. Na krovu neke zgrade, blizu centra Londona. Vidim Big Ben. Zora je skoro.
Osvrćem se tražeći njega, ali bila sam sama. Potpuno sama. Ne vidim izlaz, samo se osvrćem i tražim nešto što ne postoji. Počinjem da trčim, ali udaram u nešto. Nešto skor kameno, tako čvrsto da se odbijam, udaram u ivicu zgrade, zdržavam se jednom rukom za neki stub.
Neko me hvata za ruku i steže. Počinjem da vrištim i prizivam u pomoć.
Ponovo se srećem sa poznatim crvenim očima, koje me ovog puta gledaju sa osmehom.