DARKNESS // harry styles.

Chapter 4.

Jurim kroz gustu i mračnu šumu u bolničkoj spavaćici, dok sam ispod nje bez odeće. Svuda je mrak. Nešto me prati i proganja me. Bežim preko razbacanog,  polomljenog i vlažnog granja koje mi se lomi pod nogama. Kosa mi je vlažna i slepljena, a maskara razmazana po obrazima. Vrištim i prizivam nekoga u pomoć, dok me slabo telo već za nekoliko metara izdaje. Ne čujem pomoć. Postajem veoma despresivna i uplašena. Usporavam korake i počinjem da se vučem po vlažoj zemlji oslanjajući se na visoko drveće sa čijih grana padaju hladne kapljice jesenjske kiše. Počinjem da se zapitujem kolko već bežim od nečega kroz šumu i kako sam dospela ovde. Veoma je hladno. Namokrena bolnička spavaćica mi se lepi za mršavo telo. Ruke i vilica počinju da mi drhte neverovatnom brzinom. Padam na zemlju i zurim u visoke borove dok mi kapljice i rosa mokre lice. Zatvaram oči i dopuštam da me uzme ono što dolazi po mene.
Osećam kako se neko približava. Obavija me snažnim rukama i nosi u naručju. Predpodstavljam da je neko muškog pola. Njegovo telo je tako hladno, ali snažno.  Osećam da je ljudsko biće. Pada mi na pamet da bih mogla da pobegnem. Sakupljam snagu da otvorim oči i brzo se oslobodim iz njegovih ruka.
Otvaram lagano oči... Harold? Gleda pravo i ne primećuje me. Oči su mu crvene boje, a može se u njima takođe primetiti i pomalo naranžaste i žute moje. Boja kože mu je tako bleda, da su mu tetovaže sada izraženije na skoro beloj koži. Počinjem da vrištim i hoću da počnem da ga udaram. Ali ne mogu da se pomerim, kao da sam nepokretna ili čak što više zaleđena. On to ne primećuje. Samo osećam još veći stisak njegovih velikih ruku oko mog tela. Poćinjem da plačem i preklinjem ga da me pusti. Zatvaram oči.
Posle par trenutaka ih otvaram očekivajući da se nalazim u svojoj sobi, ali umesto toga osećam kako padam na tvrdu zemlju i opet se nalazim u onoj istoj šumi. Harolda nije bilo unaokolo. Polako ustajem i pokušavam da nađem mesto gde ću biti sigurna. Vidim blatnjavu putanju koja vodi sigurno donekle, možda do ljudi. Primetila sam kraj mene veći prostor koji je bio prekriven divljim jagodama i koji se nalazio nedaleko od putanje. Zaključujem da su ljudi dolazili ovamo da ih beru.
Ustajem sa zemlje i puna nade polazim da slabašno trčim ka putanji. Spuštam se niz nju i dolazim do kraja nje.  Vidim moju novu školu preda mnom, samo je trebalo sići niz malu nizbrdicu kako bi stigli do nje. Nije radila, predpostavljam, jer nije imalo baš puno dece. Samo onih nekoliko koji se igraju na košarkaškom terenu.
Zadovoljni osmeh mi se pojavljuje na lice. Osećam kao da mi se sva snaga vratila i ludački počinjem da se smejem dok trčim niz nizbrdicu. Ali odjednom udaram u nešto. Padam opet na zemlju, ali se ubrzo podižem u sedećem stavu. Držim se za glavu i otvaram oči očekujući neki zid ili ogradu, ali umesto toga ne vidim baš ništa neobično. Bio je to isti pogled kao i pre par minuta.  Ustajem sa zemlje i tresem uprljanu spavaćicu. Pružim ruku pred sobom kako bih se uverila da li se nešto ovde nalazi. Posle par koraka osećam kako mi ruka udara i šaka staje na nešto providno. Počinjem histerično da opipavam rukama providan zid, koji sigurno nije želeo moje prisustvo sa druge strane. Počinjem da ga udaram pesnicama i šutiram, ali uzalud. Ne odustajem od toga da pređem na drugu stranu. Počinjem da tražim neki drugi prolaz, neki drugi deo gde nema ovog zaštitnog polja.
Odjednom se ispred mene pojavljuje Jack. Gleda me pravo u oči i ćuti. Prati svaki moj pokret očima i ćuti. Poželim da mu se bacim u zagrljaj, ali primećujem da se on nalazi iza zaštitnog polja. Oslanjam ruke na providan zid i počinjem da plačem. Ne zaustavljam se. Jack ne radi ništa po tom pitanju. Samo me hladno posmatra i gleda kako patim.  Počinjem da vrištim i udaram pesnicama po zaštitnom polju.
Iza zbunja dolazi ona devojka sa kojom sedim u omo novom odeljenju. Kreće se prema nama sa zlobnim osmehom. Pokušavam da upozorim Jacka na nju, ali on se okreće u njenom pravcu i počinju da sa ljube. Odaljavam se od providnog zida i osećam samo jednu stvar u ovom trenutku, a to je izdaja. Poželim da pobegnem u šumu i nestanem. Ali ostajem ukopana u posmatram ih kako se ljube. Jack uživa u poljupcu. Ljubomora izjeda svaki deo moga tela.
Kad završe sa poljupcem, Jack se okreće prema meni a devojke nestaje. Izgleda veoma čudno i bledo. Oči su mu crvene, baš kao i Haroldove kao malopre. Primećujem kako mi prilazi, oko njega se nešto providno pomera. Izgleda da je prošao kroz zašitino polje.  Što je bliže sve više osećam hladnoću njegovog tela. Slabašno čujem kako reži i usne mu se oblikuju u širok i zao osmeh. Primećujem izdužene i šiljave zube u njegovoj vilici.  Pokušavam da pridobijem njegovu pažnju i povratim ga u stvarnost, ali on jedino čezne za mojom krvlju koja je kao najslađe jelo za njega. Počinjem da prizivam ljude u pomoć, nadajući se da će se neko pojaviti iz škole, ali to mi ne pomaže. Jack me baca na zemlju i njegovo bledo lice sa osvetničkim pogledom mi ubrizguje strah u telo.  Moj glas postaje sve tiši i počinjem da jaučem nakon što zaključujem da se iz ovoga neću izvući. Jack otvara svoja usta žedna krvi i polazi da me ugrize. Samo čujem jak vrisak i vidim tamu.
Nakon toga vidim plafon moje sobe, ukrašen crnim cvetovima. Primećujem da su mi jastuk, posteljina i pidžama natopljeni znojem. Ustajem i osećam kako mi se kapi znoja slivaju niz lice i osećam vlažne kapi kako mi padaju na razotkrivene butine.  Prolazim rukom kroz kosu kako bih smanjila količinu znoja u njoj. Pogledom proveravam da li sam sama u sobi i kasnije to prizor potvrđuje. Nije bilo ni Jacka, ni Harolda u mojoj blizini. Ni krvavih zubi, crvenih vampirskim zubi, hladnih tela, bledog tena ili moja smrt. Vidim da je veoma rano ujutru, a za nekih dva sata bih trebala da sam u učionici mog odeljenja. Ustajem iz kreveta i slabašnim koracima koračam ka kupatilu. Srce mi i dalje lupa snažnim otkucajima i osećam drhtanje vilice. Još jedno proveravam pogledom da li sam sigurno sama u prostoriji. Ne osećam prisustvo nikoga, a to je važno. Ulazim u kupatilo i sporim pokretima obrćem ključ u krug. Skidam vlažnu pidžamu sa sebe i bacam je u ćoše kupatila.
Izlazim iz kupatila, sušim vlažnu kosu i pronalazim odvevnu kombinaciju za školu. Kao i obično to je bila bela majca sa crnim prugicama, crne uske farmerice prorezane kod kolena i crne starke. Svezala sam kosu u konjski rep i stavila skromnu količinu maskare na trepavice. U školi nije postojao određen limit stavljanja šminke, ja samo nisam volela da preterujem sa tim. Tako sam radila i u svom starom gradu. Pakujem u svoju torbu knjige koje su mi potrebne za današnje časove. Napuštam sobu, spuštam se laganim koracima niz stepenice i stižem do prizemlja. Mama i tata sigurno spavaju, ali im se bliži vreme ustajanja za posao. Odlazim do kuhinje i počinjem da pripremam skroman i lak doručak. Premazujem margarin preko kriške hleba i uzimam zalogaj. Dok se gutljaji čaja od brusnice i zalogaji hleba i margrarina smenjuju u mojim ustima, razmišljam o mom stravičnom snu. Što sve dublje probijam u događaje sna, sve više zaboravljam šta se desilo, kao da mi nešto ne dopušta da ga se setim i razmišljam o tome.
Posle par minuta čujem nečije korake kako mi se približavaju. Sve su glasniji i glasniji. Dižem glavu i ugledam mamin lik kako se približava kuhinjskom stolu, za kome sam ja već skoro završila sa svojim skromnim doručkom.

-Oh, dobro jutro.-  kažem uz osmeh. Osmeha iza koga se krije zabrinutost zbog kobne noći.

-Dušo, ali sada je sedam sati.-  prilazi frižideru u potrazi za hranom za doručak. –Danas ćeš morati sama do škole, ili želiš da te ranije odvezem kolima?-  kaže to sipajući mleko u šoljicu i ispijajući jedan gutljaj.

-Ne, u redu je.  Mislim da sam zapamtila put do škole. Uzeću autobus.-  kažem sigurnim glasom. Istina je da nisam znala put do škole. Ustajem sa stola, stavljam u sudoperu uprljan pribor za jelo i tanjir.

-Prekosutra ti je rođendan Ash.-  podseća me mama. –Želiš ići za Manchester?-  pita me sa osmehom.

-Da, to bi bilo super.-  kažem oduševljeno okrećući se ka njoj sa širokim osmehom. –Stvarno bi to uradili?-  pokušavam da poverujem u ono šta je rekla.

-Da.

-Volim vas.-  obavijam je rukama oko vrata i ljubim u obraz. Još ne mogu da poverujem da se vraćam tamo. Da ću videti sve moje prijatelje i proslaviti svoje punoletstvo sa njima. Ovde u Londonu imam samo dva prijatelja, dobro možda još par. Ali se samo javljamo jednu drugom na ulici i u školskom hodniku. A imam već i neprijatelje, kako mogu da zaključim. Harold. Izgleda da me mrzi iz dna duše. Možda izgleda privlačno, ali tu lepotu sam uništila u mojim očima. Možda smo i mogli biti prijatelji, ali izgleda da sudbina nije želela da naše prijateljstvo i dobri odnosu postoje među nama. Izgleda da je to razlog njegovog prisustva u mojim snovima.
U snu je bio nasilan, hladan i zastrašujući. Takav je bio i u realnom svetu, samo bez blede kože, vampirskim zubima i pogledom. ’Mrzim ga. A i on mene.’  pomišljam gledajući u sat, koji me podseća da uskoro moram poći u školu. Što ranije pođem, to je bolje. Ko zna koliko će mi trebati da pronađem put do škole.
Na pamet mi pada Jack. Baš onakav kao Harold, samo više nasilan. Ako sam mrzela Harolda i ako mi je dolazio onakav u san. ’Oh ne.’  kažem u sebi zabrinuto. ’Da li je naše prijateljstvo stvarno?’  U tom trenutku osećam ono isto kao i u snu. Izdaju.

*

Uz pomoć prolaznika i stanovnika sa ulice i autobusa, za brzo vreme sam bila ispred škole. Prizor je bio isti, baš kao i prvog dana. Popunjen prostrani travnjak, ulaz preplavljen popularnima a blizu kapije grupa tinejdžera koja daleko od očiju profesora puše cigarete. Miris dima se oseća u vazduhu. Postaje zagušljivo i osećam blago gušenje. Brzo napuštam njihovo prisustvo i polako se odaljavam od njih polazeći prema ulazu škole po kamenoj putanji, koja je na krajevima bila ukrašena šarenim cvetovima. Koračam brzim koracima jer ne želim da se susretnem sa izrazima lica određenih osoba koji me okružuju. Većinu učenika sam već zapamtila prvog dana, ali im imena nikada nisam saznala. U glavi sam samo predpodstavljala kako se zovu na osnovu njihovih likova i utiska koji ostavljaju na prvi pogled.
Odbacujem poglede i pokušavam da razmišljam o svom rođendanu i putu nazad ka Manchesteru. Nedostaje mi taj grad koliko i ljudi u njemu. London je brz i neumoran. Morate se privići na njegovo stalno menjanje vremena i ljudi.  U pokretu je i noću i danju. Specifičan je, ali čaroban na svoj način. Potrebno je samo vremena da uhvatite ritam muzike koji on ispušta i igraćete po njegovim pravilima, a da pritom uživate u tome.
Ulazim u dugačak hodnik škole. Nije bio toliko pun kao prvog dana. Ulazim u učionicu i vidim da je većina učenika popunila našu učionicu. Moj pogled pada i luta duž učionice pokušavajući da pronađem Jackov širok osmeh, blistave oči i čupavu kosu koju drži bandana zavezana preko čela. I konačno ga pronalazim, vidim njegov zadnji deo tela, držao je ruke u zadnjim džepovima. Primećujem da je pričao sa nekim. Vidim ono najogre. To je bila moja suparnica iz klupe, moj posetilac u snu. Pričali su i izgledali tako srećno.
Prolazim pored njih i pokušavam da usmerim pogled ka klupi a da pritom ne pogledam u njih dvoje. To mi i uspeva. Sedam u klupu i počinjem da se prisećam koji nam je prvi čas. ’Biologija’ pomišljam. Čekali smo profesorku da dođe po nas kako bi otišli do kabineta gde se održavao čas.
Uskoro se pojavila i odvela nas do kabineta.

*

Tokom časa nisam imala nikakvih kontakta sa Jackom. Par puta se okrenuo i gledao me, ali sam odbacivala njegove poglede na meni. Kasnije je već zaključio da nešto nije u redu. U stvari, nešto sa njim nije bilo u redu. Kao da je onaj san sve promenio i pokazao mi neke stvari. Kao da me zastrašujući san tera na pravi put. Devojka iz klupe i Jack u snu, a sada i u stvarnom svetu. Šta je sledeće? Harold koji me muči i kažnjava batinama za onaj incident koji se skoro desio. Na moju sreću, za par dana ću biti u Manchesteru i na sigurnom. Ne bih se bunila da ostanem tamo, samo dalje od njega i njegovog hladnog pogleda.
Masa našeg odeljenja je krenula ka fiskulturnoj sali. Bila sam među zadnjima. Osećala sam se tako usamljeno, ali sam pokušavala to da sakrijem. Oterala sam Jacka od sebe, jedino sam njega imala. Bravo Ashley.
Osećam nečiju ruku kako me zaustavlja držeći me za zglob moje ruke. Zaustavljam se i vidim da je to bio Jack. Ovog puta mu je dodir bio topao, a ne hladan. Izraz lica mi je govorio da je bio zabrinut. Nije bilo onog vedrog osmeha na njegovom licu, samo tužan pogled koji me posmatra tačno u oči. Ne pomeram se, ali ubrzo sklanjam njegovu ruku sa moje i pokušavam da nastavim dalje da koračam do svlačionice ali me on ponovo zaustavlja. Sigurno traži odgovor za moje čudno ponašanje.

-Ash, šta je sa tobom?-  kaže pomalo iznervirano.

-Ne znam, samo...-  okrećem se ka njemu i kažem tiho dok u glavi pokušavam da pronađem pravi razlog, a da pritom ne pomisli da sam luda. –Samo mi nije dobro. Mislim da imam ponovo temperaturu, ali da je sada niska.-   lažem.

-Nemaš temperaturu.-   stavlja njegovu šaku na moje hladno čelo. Postaje sve više uporan i imam predosećaj da će me na kraju postupcima naterati da mu kažem šta je stvarno u pitanju. Moram nešto da preduzmem. –Samo ti se čini.-  blago se nasmejao.

-Da,mora da jeste.-   izmamio mi je osmeh na lice. Pokušavam da skrenem sa te teme i zaključujem da je najbolje da se ponašam normalno, ali da imam granicu u razgovorima sa njim. San mi je pormenio poglede na neke stvari i ukazao mi da trebam da budem oprezna.  Mislim... nadam se da ne grešim. Polazimo zajedno ka sali za fizičko, neko vreme smo ćutali a onda je Jack počeo temu o njegovim drugovima i kako će ozbiljno početi da se bavi muzikom sa njima. Kaže da im je potreban vokal, pa je zatražio da potražim nekog ko bi mogao da im se pridruži. Klimam glavom potvrdno i prihvatam da mu pomognem. Opet upadam u zamku.

-Prekosutra mi je rođendan.-  kažem kao iz topa i ne razmišljajući o posledicama. Možda će mi zakorčati poseban dan, ne znam njegove sledeće poteze. Do sada me nije povredio, možda samo čeka pravo vreme da skine masku. Ali tada idem za Manchester, biću daleko od ljudi iz Londona. To mi daje nadu.

-Stvarno?-  pita me sa osmehom.

-Da, idem za Manchester.-   kažem sa zadovoljnim osmehom na licu. Želim da mu dokažem da taj dan neće moći da mi pokvari. Ako uopšte to i namerava.

-Oh, da. Ideš da posetiš porodicu i prijatelje. Mora da ti Manchester stvarno nedostaje. -   ne izgleda razočarano i ne vidim nervozu u njeovim očima. Tu novost je tako lako prihvatio. Nije pokušavao dalje da me odvuče od ideje da idem u Manchester za svoj osamnaesti rođendan. Možda mu je to i odgovaralo. Možda mu je više odgovaralo da ostajem dalje od njega, možda sam previše naporna i možda mu ne prija moje prisustvo kraj njega.
Skrećem ka svojoj ženskoj svlačionici i bez reči se odvajam od Jacka dok on odlazi ka svojoj. Ulazim unutra i pokušavam da se probijem kroz gomilu devojaka koje se presvlače i gledaju me čudnim grimasama kada ih zamolim za prolaz. Dolazim do kraja, otključavam ormarić i ostavljam svoje stvari na sigurnom. Skidam odeću sa sebe i ostajem samo u crnom donjem vešu. Osećam zgrožene poglede devojaka na sebi. Pogledima i rečima komentarišu moje mršavo telo, ali pokušavam da izbegnem to i nastavljam da vadim belu majcu i plavi šorc koji su nam bili namenjeni za časove fizičkog. Uskoro pokrivam svoj ravan stomak i vitke butine šorcem i uskom majcom. Svezujem kosu u konjski rep i obuvam svoje bele starke. Sada gledam ka onoj gomili devojaka. Polovina njih je zgodna i imaju ono što muške srednjoškolce privlači najviše, a druga polovina je više punija i dobro uhranjena brzom hranom. Par devojaka iz drugih odeljenja sam primetila da imaju sličnu građu kao i ja.  Mi bi smo bile dobar tim. Tim koji dečaci sigurno nikada ne bi poželeli.
Čujem zviždanje profesora fizičkog kako nas priziva u salu. Brzo se guram kroz gomilu, dok iza sebe ostavljam neke devojke koje se nisu obukle ni pola, bile su okupirane skidanjem šminke sa lica koja bi se sigurno razmazala na fizičkom. Čula sam da je profesor bio veoma strog po tom pitanju,  na njegovim časovima nismo smeli da zabušavamo.
Ulazimo u salu i stajemo svi u ravnu liniju pred profesorom , koji na prvi pogled izgleda tmurno. Ima pomalo sedu kosu i po manjim borama na licu se možda zaključiti da ima više od četrdeset godina. Ali ga telo ne izdaje i izgleda još uvek spretno i stabilno za ovaj posao. Nakon par minuta čujem one zaostale devojke kako uleću u salu i staju u red. Profesor im upućuje iznerviran pogled, ali odmahuje glavom u stranu i pokušava da počne normalno sa časom. Nije mogao ništa protiv buntovnika.
Podelili smo se u mešane grupe. Nisam se pala u grupi u kojoj su Harold i Jack, ali sam se pala u grupi sa Haroldovim bratem, Harryjem. Izgledao je mnogo više verdiji od brata i bio je više druželjubiv. Stali smo u savršeno raspoređen krug i počeli da razglabamo temu o najboljim strategijama u igri. Svako je rekao u čemu je bio dobar. Svi su na rečima bili veoma dobri igrači. Ja sam bila iskrena i rekla sam da sam jedino dobra za bacanje servisa. Očekivala sam nezadovoljne reči i poglede od drugih, ali baš naprotiv svi su pokušali da me uteše rečima da im je neko takav baš potreban među nama. Harry me je potapšao po ramenu i sa osmehom me utešio kratkim rečima pre nego što je igra počela.
Kroz belu odbojkašku mrežu vidim našu protivničku ekipu, a negde  gomili očima tražim Jacka dok pokušavam da ne naiđen na Harolda. To mi ne uspeva. Vidim ga. Njegovom telu savršeno pristaje uža bela majca, na kojoj se ocrtavaju njegovi mišići, i plavi šorc koji pokoriva snažne butine. Čujem zvuk zviždaljke koja označava početak igre. Profesor baca loptu i ona dospeva na prostoru odbojkaškog terena. Uskoro prvi servis, devojke iz protivničkog tima, udara u mrežu i vraća se nazad ka njoj. Vidim zadovoljne izraze lica učenika iz mog tima, dok u drugom timu već vlada nesloga i svi vrše pritisak na devojku koja nije uspela da prebaci loptu. Osim Jacka koji je pokušavao da je uteši pogledom. Profesor naglašava da je sada red na nas i da smo dobili jedan poen. Tada čujem nezadovoljstvo Harolda iz druge ekipe.

-Ponavljamo servis! Ionako nismo trebali da izaberemo ovu glupaču da to obavi.-  kaže to uz bes. Viče na ostale članove njegovog tima i profesoru, koji ne čini ništa po tom pitanju. Čula sam da profesori nisu smeli da mu se suprodstavljaju jer je dete iz  ugledne porodice, kao i njegov brat blizanac Harry.
Nakon par sekundi odbojkaška lopta se već nalazi u njegovim rukama i spreman je da izvede servis i pošalje nam loptu na drugu stranu. Nije bio zaustavljen ni od strane učenika,a takođe i profesora. Mogao je da vlada ovom školom već ovog trenutka, samo ako bi to poželeo. Svi oprezno pratimo pogledom loptu koja leti preko mreže i prelazi u našem delu terena. Tada nastaje opšti haos. Svi pokušavaju da održe loptu kako ne bi dodirnula tlo, to nam i uspeva pre nego što je pošaljemo nazad preko mreže protivničkom timu.
Nekoliko minuta traje vrtlog dobacivanja lopte, dobijanje poena i najspretniji spašavaju svojim strategijama poene za svoj tim. Skoro da ničemu nisam služila, osim za par  servisa koju su dobro prošli i doveli nam bar dva poena. Sada vodimo. Vidim da je naš protivnički tim veoma napet i želi osvetu. Jack mi nešto dopacuje jedino što vidim su njegovi nemi pokreti usana koji mi nešto govore. Odlučila sam da odbacim to i nastavim da pažljivo pratim igru u kojoj moramo pobediti. Ali ako se to desi, ipak će oni biti pobednici jer su u timu imali Harolda. On nikada nije naučio da gubi.
Vidim kako devojka iz drugog tima besno tapše odbojkašku loptu o pod. Udarci lopte u pod odzvanjaju dužinom cele sale dok vlada tišina. Diže je u vazduh i veoma dobro izvodi servis koji neverovatnom brzinom šalje loptu ka nama. Tačnije pravo ka meni. Nisam spremna za ovaj potez. Hvata me panika. Svi zure u mene nadajući se da ću im vratiti loptu nazad u njihovo polje. Odjednom osećam jak udarac nečijeg tela u moje. Vidim kako se lopta odbija i vraća se nazad ka protivičkom delu. Momak koji me soborio , i spasio nam poean, ustao je sa mene i bez problema se vratio na svoje mesto. Ostajem priljubljena za pod i pokušavam da ustanem, ali ne uspevam. Osećam jak bol u nozi i ne mogu da se pomerim. Ostali nastavljaju igru, a par učenika primećuju da ležim nepokretna na podu fiskulturne sale. Neki mi dobacuju da odmah ustanem i prestanem da se glupiram, ali tek posle shvataju o čemu je reč. Svi dolaze do mene, ali u jednom trenutku osećam kako me nečije snažne ruke podižu. Pomeram glavu da vidim ko je to očekivajući da ću videti Jackov izraz lica, ali njega vidim u gomili kako zabrinuto trči ka meni, osvrćem se i vidim Harolda. Zurim u mene i kreće ka izlazu iz sale dok nas ostala gomila učenika prati. Čujem kako mu profesor dovikuje da me odvede u školsku ambulantu, on samo klima glavom potvrdno i nastavlja da hoda. Želim da se oslobodim iz njegovih ruku ali nisam imala šanse, jak bol u nogama mi je to onemogućavao. Zato se prepuštam njegovom hladom zagrljaju koji me čvrsto nosi ka ambulanti i jedva isčekujem da se nađem van njegovih ruku.
U jednom momentu mi samo nešto prolazi kros glavu. ’Nemoguće.’  pomišljam u sebi.
Ovo se isto desilo i u prošlovečernjem košmaru.