Ašk

V Kemal i Zekerijah svezali učkure

Selam efendija , viče Kemal koliko ga grlo nosi, umal ne pade efendija sa lotra...Šta te spopalo bolan Kemale ,što tako vičeš ??? Idem danas u hamam po prvi put, babo kaže zamomčio sam se, pa mogu, i evo odoh po vašeg Zekerijaha, valjda ćete ga pustiti sa mnom ? Namrgodi se efendija, kanda se zamislio, pa se počne smješkati...ama hoću moj Kemale, kako neću , majke su vas još dok ste bili u pelenama, u lavoru zajedno kupale, haj uniđi u avliju, eno ga na minderu nešto čita, znaš njega ,vazda mu glava međ knjigama...

Znam efendija, znam, nije ni meni mahane, zajedno ćemo mi na studije poslije mature Inshallah...nego ajte vi svojim poslom efendija, odoh ja po Zekerijaha da se dogovorimo...

Uđe Kemal i stade kraj šimšira, gleda svog najboljeg prijatelja iz djetinstva, pa ga čini mu se po prvi put dobro vidi...Protegao duge i mršave noge, a rukama kao štapićima drži podebelu knjigu, i nešto si u bradu mrmlja...Kosa mu je malo duža ,i sva kuštrava kao da nije vidio češlja danima, ali se ipak na suncu sjaji kao dukati, oči su mu poput safira, i stalno mu na usnama neki osmijeh šeretski, prirodan...On je Kemalu privržen poput brata, nikad se u školi ne razdvajaju, i sve tajne , snove i želje ,jedan drugom povjeravaju...

Nakašlja se Kemal, a Zećo kako su ga od milja zvali, ni da mrdne, on se opet zakašlja malo jače, Zećo opet ništa...Onda Kemal poče da viče, joj gori,gori , požar eno dim kod hanume Paše, u to Zećo skoči kao da se on sam zapalio, a Kemal bi da crkne od smijeha....

Jesil ti haman poludio bolan ne bio, što me tako uplaši???

Ja ti kašljucam ima pet minuta, al ti ni habera , haman te ta knjiga , progutala ???

„Joj Kemale, ti ko da ne znaš kakav sam ti ja kad me obuzme ono što čitam, ja sam ti se sav unio u ovo, i majka me opomenula, kanda si je čuo jutros"...

Kaže, dragi moj Zećo, ti da nam kuća gori nebi ni skontao...

Ma pusti sad knjigu, imam lijep haber za tebe i mene, idemo u hamam...

„Aj nemoj se na ovaj lijep dan šegačit sa mnom"...ama kad ti kažem, pustio mene babo, a tvoj namah reće, da i ti možeš...pominjao kako smo se, i u lavoru skupa kupali, pa je red i u hamam zajedno da odemo...

Nešto se čelo Zeći namršti, i pomalo se pokunji, kao da nije sretan zbog tog habera. Kemal ga uhvati za rame, pa ga pita, a jel se to tebi ne ide sa mnom? Ma nije to Kemo, nego bolan kako ću ja tamo, vidi me, sav sam ti kost i koža , i onako me svi zezaju, šta će bit kad se pokvasim, pa mi se košulja za kupanje sva o meni zaljepi....Uh dragi Zećo , oko čega ti brigu brineš, pa bolan tvoj mozak je teži od svih njih zajedno u hamamu, samo se ti toga drži, a kile će vremenom same doći, tako mi je i majka Hajra rekla...Otkud sad pa njoj to?...

E ona mi kad je babo otišao u džamiju , ispričala priču iz njihove mladosti...

Kaže bio mi babo lijep kao slika, kao i adžo Jusuf , al mršav kao grana, i on se stidio od hamama...Otišao on prvi put, a poslije ga drugi zezali......e moj Fadile, kakav si usaho, hoće li te Hajra takvog htjet...pa on poslije toga nije skoro dvije hefte, htio izać iz kuće...

Majka Hajra se prepadne za njegovo zdravlje , pa mu haber pisamcetom preko strine Halide pošalje...

Pokazala mi ceduljicu, čuva je babo u maloj sehari, kao najveće blago...

Pa mi ona čita polako :

Dragi moj Fadile, načuh po mahali što ti se zbilo, i nije mi srcu milo ,što su se sa tobom tako šprdali, i ružne ti riječi govorili....

Ako sam ti mila, i još sam tvoja gorska vila, kako si mi kraj abdesthane džamijske šapnuo, onda znaj da ja volim tvoje crne kose ,i te oči plave ,što mi se nikako ne miču iz glave...