Ašk

XII Đedovo posijelo

Allah da me sačuva! Kako sam lijepo usnio i imao divnu noć, tako mi sabah zorom rođendan otpoče frkom, trkom i neviđenom uzdurmom...

Pa da otpočnem... Nije meni muka da se rano ustajem, nego hajvani li jedni, kako me probudiše...

Pustila Ismihan Kemala i Amira u kuću, pa oni uznišli uz basamake i pravo u moju sobu...Kemal me uhvatio za noge, a Amir za ruke i ispustili me na pod, a onda me zališe vodom kao bebu. Deru se na sav glas čitava kuća odjekuje..."Voda niz brdo, a naš Ašk uz brdo". I to više puta..

Ja sav mokar kao miš , frkćem i otpuhujem, ali oni su toliko radosni zbog mene i mog rođendana da ne mogu da se ljutim na njih...

- Ašk, Ašk lupka me Amir po leđima, gleda me onim svojim krupnim okicama i pita, a jesil ti sad za prave bećar kao i Kemo ???...Babo kaže da će sad da uslijedi pomama, al nije rekao kakva, znaš li ti ???

- Gleda me Kemo ispod oka, pa se ceri ko kakva lopuža sa skrivenim dukatima ispod prsluka...

- Ma kakva pomama Amire , samo sam stariji, eto to ti je...

- Ašk ti nikad nećeš ništa da mi odaješ, pitat ću ja Maidu poslije, ona će mi kazat...

- Moradoh se tad od srca nasmijati, Eh moja Maidica, uvijek dobrica, ali velika radoznalica...

- Kad smo kod toga imam i ja taj porok ili ti mahanu ,šta ću takvog me Allah dao mnogo sam radoznao. Volim svašta da vidim, čujem, naučim , uvijek mi je sve i svašta zanimljivo.

- Dobro de Amire, ti nju ispitaj, pa i meni haber javi da i ja znadem o kakvoj pomami je riječ..

- Hajmo brzo, čeka ju te naši majka i babo, imaju nešto da se s tobom dogovore...

- I tako me Kemo dograbi za mišku i povuče niz basamake, umalo se nismo naglavačke sva trojica izvrnuli koliko smo trčali...

Prođosmo mi malim mostićem kojeg su babo i adžo napravili između naših avlija , umjesto da je cijelom dužinom zid mi imamo na sredini mostić, svi su se tome čudili, ali moj babo i adžo sretni... Oni su to onako radi ukrasa sagradili, a i da se lakše od njih kod nas dolazi i obrnuto...

Nisam ni sišao kako treba kad čujem harmoniku i zvonki glas svog daidže...Ne mogu da se načudim, i kad smo došli ispred kuće kad tamo strina, adžo, majka, babo, tetka. Svi se iskupili i još par prijatelja. Odmah sam ugledao svog Zeću dugajliju i Omera...Okupili se da mi čestitaju rođendan pa svi moraju po zadatku. Kažu moj đed beg zamislio toliko posijelo da svi moraju nešto da obave i pomognu. Majka kaže da su Ismihan i Uzeir već otišli, a hadžija je poslao Zumru da pomogne u kuhinji, što je bilo jako lijepo od njega.

Babo reče da je đed rekao da se okupimo iza akšam namaza, pa da traje ako treba i do sabaha, a da je mojoj maloj ekipi uplaćen odlazak u hamam i da odemo da se spremimo...

Ovog puta nismo mi bili nasamareni, nego smo gledali par novih momčića kako se vijaju oko stubova sa Denizom, suosjećali smo sa njim, ali nismo mogli a da se ne nasmijemo vratolomijama koje su izvodili...Jedan bistar dečko je otrčao u pokrajnju prostoriju i pronašao Denizove stvari, uzeo mu čakšire i klatio ih iznad bazena...

- Čuj ti turčine govori gdje su nam stvari , ili i tvoje odoše na pazar....on se zaleti da ih otme, al šipak, igrali se oni sa njima i zadirkivali ga...Na kraju ustade jedan stariji efendija pa reče, hej omudrali su ovi, daj im čakšire pobjedili su te u našoj igri...neka idu smirom kući i aferim im bilo...