Ne mogu doći sebi od šoka. Umišljam siguran sam.
„Emilija, dušo ovo je mamin stari prijatelj Dimitrije. Pošto je mama bila baš umorna zaspala je ovde. Ali sada ćemo je prenjeti u sobu da možes spavati pored nje. " –Kalina govori polako Emili vodeći je u sobu.
Vukašin uzima Kalinu u naručje, koja je očigledno nakukljana tabletama za spavanje, i odvodi je u sobu zajedno sa Emilijom. Kada Lenka izlazeći iz sobe zatvori vrata prene me iz transa u kome se nalazi.
„Može li mi iko reći šta se dešava?"
„Najbolje bi bilo da sutra porazgovaras sa Kalinom kada se probudi. Ni nama nije ispričala ništa više nego tebi. Bila je u šoku kada je došla do nas.Isprepadana, istraumirana. Ne znamo uopšte ni kako je došla u Srbiju."- Kalinin glas isijava ljutnju zbog stanja svoje prijateljice. Sjeda pored vukašina i privija se uz njega tražeći utjehu za novonastalu situaciju.
„Ko je Emilijin otac, Lenka?" –pitam je gledajuću u oči koje nikada nisu mogle da sakriju istinu.
„To nije moje da ti govorim Dimitrije".- Kalinin glas je ledeniji od glečera i govori da ne tripi dalja pitanja toga tipa.-„ To je Kalinina privatnost i sve što te zanima mislim da bi bilo najbolje da se njoj obratiš. Prespavaj ovde večeras ako želiš i molim te smiri se i povrati svoju standardnu hladnokrvnost. Mojoj prijateljici je potrebna pomoć i ja je očekujem od tebe. Nadam se da sam učinila pravu stvar što sam ti obratila."
„U to možeš biti sigurna, kao i što možeš biti sigurna da ja znam da je Emilija moja ćerka."- prekidam je pokretom ruke da mi se usprostavi –„Ne čekujem od tebe da to potvrdiš, ali mislim da potvrda nije ni potrebna. Svjesna si da je ona identična ja.Ima sve moje osim što joj je kosa majkina. Svjestan sam svoje krivice i greške i vjeruj mi da uopšte ne krivim Kalinu ni trenutak što ju je krila od mene. Siguran samda je onaj dan kada se vratila iz Rusije to pokušala da mi kaže. Zasrao sam tada, sada jedem ta ista govna. Ali učiniću sve da se to nikad više ne ponovi. Učiniću sve da njih dvije budu sigurne."
-„Sad vidim zašto te je Vukašin uvijek tako vatreno branio kada sam pokušala da kažem nešto protiv tebe i drago mi je što sam pogrješila."-prilazi i zagrli me.
Ovaj zagrljaj me malo iznenadjuje. Ja nisam navikao da se grlim,nisam navikao da neko ovako pokazuje iskrene emocije. Ali Lenka je takva. Makar sam je uvijek viđao uvijek takvu sa Vukašinom. Ona jednostavno pokazuje čovjeku na čemu je sa njom. A kako mi se čini trenutno sam joj po volji makar malo.
„Molim te Dimitrije, nemoj sutra odmah da je napadaš"-govori mi puštajući me iz zagrljaja. „Saslušaj je , mada ne znam ni da li će uopšte htjeti sa tobom bilo šta da priča. Ljutnja je izjeda tokom svih ovih godina. A sigurna sam da je od ljutnje bitnija zaštita njene ćerke."
„Spreman sam da primim svu mržnju koju će mi pružiti, ne očekujem od nje ništa drugo u ovom trenutku.Ali mislim da ćemo se složiti da nam je najbitnija Emilija. Mislim da treba da idemo spavati, treba mi sna i treba mi sutra hladna glava. Prespavaću kod vas,ovde na krevetu."
„Slobodno," – govori Lenka –„Odoh da jojednom proverim Kalinu i Emiliju prije nego što ode spavati. Laku noć"
„Vukašine,ideš li?"
„Sad cu ljubavi. Dok ti provjeriš Emiliju i Lenku i ja ću brzo"
Kada je Lenka otišla uz stepenice, Vukašin koji je do sada bio tih i nije se htjeo petljati u naš razgovor, ustaje sa fotelje i natočivši nam viski, ponovo sjeda na isto mjesto.
„Šta ćeš sad?" –upita me tiho. „Nisam htjeo da ništa govorim pred Lenkom ,ali kada sam vidio Kalinu sa Emilijom, nisam bio siguran da li me više pogodilo to što sam Kalinu vidio u onakvom stanju ili što sam uz nju vidio tvoju kopiju"
„Znači Lenka ti ništa nije govorila?"-upitam sumnjičavo
„Nikad. I poštujem to. Vjerujem da joj je Kalina zabranila bilo šta da priča, zato što je svjesna da ja to ne bih nikada mogao kriti od tebe. Imaš ćerku Dimitrije. Još mi je nakako šok da to prihvatim."
„A kako je meni kume? Kako je meni? Dođe mi da vrištim. Ne znam da li od muke, da li od ljutnje što sam sve ove godine propustio, da li od sreće što sam ja, ja ovakav uprljan, napravio onako nešto savršeno. "
„Ne znam ko ti je ubacio u glavu da si uprljan"-ljuto hvatajući me za kragnu košulje, Vukašin mi daje do znanja da se ne slaže sa mojom konstatacijom. Ali on jednostavno nije svjestan na koji način teče moj život proteklih godina – „Ali ja znam da si ti najbolji čovjek kojeg ja poznajem. I zato si moj kum i moj najbolji rijatelj. Sada brzo makni takve misli, odmori se , pošto nas sutra čeka paklen dan. Idem da legnem pored svoje žene prije nego što dole ne sleti po mene. A onda mi se ne piše dobro"-govori kroz osmjeh i kroz pokušaj da me oraspoloži.
„Laku noć ,ćele"-govori smješeći se.
„Laku noć,kume"
Kada Vukašin ode, legnem na krevet, trljajući lice od nervoze i onda polako ustanem popnem se tiho uz stepenice. Odem do gostinske sobe i otvorim je tiho. Gledam moje djete kako spava. Nešto od mene što je neukaljeno i tako čisto. Bože, savršena je. Hvala ti Bože, hvala ti što si me pogledao. Hvala ti Kalina, što si mom životu dala smisao. Kunem ti se da ću vas zaštititi,makar po cjeni svoga života.
