12 days | n.h.

ii

Tihim koracima sam koracao hodnikom, krecuci se ka njemu. Pacijentu. Do sada bih vec trebao da sam kuci, ali ne, ja moram ostati u bolnici. Sutra nema sanse da kasnim na posao, necu jos jedan dan prekovremenog posla. Od moja dva sata, trenutno je proslo samo 15 minuta.

Duboko sam udahnuo, dok sam prolazio rukama kroz kosu. Sad kad je pacijent neki mrgud, sa kojim niko ne moze da se sporazume, ili jos gore, sta ako je neki namcor? Mora da niko ne zeli da bude pored njega, zato Cooper salje mene. Cuj njega poseban pacijent, pa po cemu, po najgoroj naravi na svetu?

Nasmejao sam se svojim mislima, dok sam I dalje koracao dugackim hodnikom I posmatrao sobe.

4470

4471

4472

Zaustavio sam se tacno ispred 4473. Ne znam zasto, ali bio sam nervozan. Znatizeljan bolje reci. Hteo sam da saznam ko se nalazi iza ovih vrata, ko je ta posebna osoba. Ubijalo me je ovo ne znanje, ovo cekanje. Ali za samo koji trenutak saznacu.

Krenuo sam da otvaram vrata, pritom kucajuci. Ulazeci sam video Vanessu kako proverava pacijentovo stanje.

Vanessa je moja stara dobra prijateljica, jos iz srednje skole. Oboje smo se ovde zaposlili, ja kao neurohirurg, a ona kao medicinska sestra. Stavila je kaziprst na usnu, I ispustila jedno ‘ššš’. Tiho sam usao, zatvorio vrata. Pacijent je spavao, prisao sam krevetu.

“Sta ti radis ovde, Horan?” Ozbiljno sta me natera pa dodjoh ovde? A da, glupo kasnjenje. Ne smem vise kasniti, inace cu opet zavrsiti kod nekog pacijenta.

Eto, ovaj pacijent je jos samo jedan dosadan slucaj, koji ocigledno samo spava ili je pod sedativima. Svejedno, nije po nicemu poseban.

Uzeo sam karton, sto je visio na krevetu I bacio pogled. Sve je bilo normalno, ne vidim sto je uopste ovde. Citajuci sve nalaze, brojeve, dosao sam do jedne zanimljive stvari.

“Koliko dugo ima?” Bilo mi je zao ovog pacijenta, stvarno. Sad vidim po cemu je poseban, a najgore je sto bih vise voleo mrguda za pacijenta nego osobu koja umire. 

“Ne znam, sve zavisi od predstojecis operacija.” Tiho mi je sapnula, pazivsi da ne probudi pacijenta. Na licu joj se ocrtao tuzan pogled, Vanessine oci su bile tuzne, tamne I neutralne. Vidi se da joj je stalo do pacijenta, znaci da je provodila dugo vremena sa njim.

“Koliko ima godina?” Jos tise sam pitao, okrecajuci se ka pacijentu, ali zbog prigusenog svetla, nisam mogao skoro ni da vidim da li je musko ili zensko. Zasto je svetlo uopste ugaseno, kad je tek 16h? Nista mi nije jasno.

Vanessa mi je glavom pokazala ka vratima. Ubrzo smo izasli iz sobe, I stali pred vrata. Svetlo iz hodnika mi je probadalo oci.

“Ima tek dvadeset dve godine. Ne znam sta ti radis ovde, ali molila bih te da budes dobar, pazljiv. Pokusaj ispuniti sitne zahteve sto trazi, nije jos dugo ostalo dok ne ode na operaciju, ako se odluci da ode. I probaj da se ne zblizis, jer ako se ikada vezes za nesto, nikada neces moci preziveti njegov odlazak.” – I sa tim recima, Vanessa je otisla niz hodnik, ostavljajuci mene zbunjenog.

Zasto je svima ovo poseban pacijent? Kako je za tako brzo vreme uspeo skoro sve da ih osvoji? Svi su dobri, brizni, kao da se radi o njihovoj porodici. Ali opet, sta raditi sa dvadesetogodisnjom osobom koja umire, a koja jos nije stigla da prozivi svoj zivot? Pred kojom je jos mnogo lepih stvari, ali nikada ih nece doziveti? Zivot nekada nije fer prema nekim osobama, koje su ni krive ni duzne. Oduzeti nekome zivot, znati da on nece doziveti sve kao I drugi ljudi, kao I mi, bolelo je I mene. Potpunog stranca, koji ne poznaje tu osobu. Mogao sam reci da mi je bilo zao, mnogo. Niko ne zasluzuje ovakav kraj. Kraj, a nije vreme za kraj.

"Kasnije sam se setio Vanessinih reci o zblizavanju, o vezivanju i o ljudskom odlasku. Tad sam se smejao misleci kako je to sasvim obican pacijent koji ce doci pa proci, ali nisam znao da sam ozbiljno pogresio ne posulusavsi je. Dajuci njoj moje sve, prepustajuci joj se potpuno, ugrozio sam sve. Nju.. i sebe. Blizio se, o itekako se blizio taj momenat, a meni su samo Vanessine reci odzvanjale u glavi, i jedno pitanje mi se uporno motalo po mislima, sta bi bilo da sam poslusao, okrenuo se i otisao u onom momentu daleko od nje?"