12 days | n.h.

vi

dan - 2.

Bas kao i juce, namerno sam zakasnio i danas. Znam da ce mi se ovo odraziti o karijeru, postacu onaj sto uvek kasni i svi ce misliti da sam neodgovoran. Ne zelim da to svi misle, al nema veze. Imam jedan veoma dobar razlog zasto kasnim. Iako to niko ne zna, bar ja znam sto kasnim. Nema potrebe da svima pricam okolo. 

I bas kao i juce i danas sam morao biti sa njom. I pogodite gde sad idem? Srce mi je udaralo u grudima, a prsti su mi non stop prolazili kroz plavu kosu. Prisetio sam se sta je bilo sinoc, i kako zbog toga nisam mogao da zaspim.

"Trebao bih da krenem." Tiho sam prosaputao ustajajuci sa kauca. Klimnula je glavom. Eto, njoj je svejedno. Logicno, poznajete se tek sat i po vremena, kretenu.

"Onda, zdravno.. drago mi je sto smo se upoznali, Samatha." Izgovorio sam, pre nego sto sam uhvatio kvaku u ruku i osetio bol u grudima. Ruke su mi se znojile, i samo sam stojao i gledao u kvaku. Sta ti je budalo? Videces je i sutra, izadji. Duboko sam udahnuo, i spustio kvaku spremniji nego ikada da izadjem, al sam ponovo zastao kad sam cuo taj andjelski glas.

"Cekaj.." Tiho je prosaputala da sam se zapitao da li je stvarno nesto rekla, ili se meni prividja. Okrenuo sam se ka njoj, dok su njene oci bile prikovane za pod. Pa dobro, moram se pomiriti sa tim da me nikad nece moci pogledati u oci. A sta bih dao da osetim njen pogled na sebi. Samo da vidim da ona gleda u mene, u moje nebesko plave oci. To bi mi ispunilo dusu, smirilo bi me.

"Docices i sutra, zar ne?" Iskrivila je glavu u jednu stranu, dok je zagrizla usnicu. 

"Da, naravno, ako hoces." Izustio sam, i nisam mogao da verujem. Nisam zeleo da mislim bas puno o tome kad sam izasao, al nemoguce je da je i ona osetila isto to sto i ja. Necu da si dajem lazne nade, verovatno joj je samo potrebno drustvo, jer joj je dosadno. Mislim, ima garant Vanessu, al ona ne ostaje posle posla zbog nje. I Cooper je tu, al to je sve. Nisam nikog drugog video kod nje, niko nije juce bio pored nje. Pitam se jel ima nekog od prorodice? Ustvari zanimalo me je toliko stvari o njoj, mnogo vise od obicnog pitanja ima li porodicu. Zeleo sam da znam sve i najmani detalj o njoj, od omiljene boje, do omiljene pesme, da znam koji je horoskopski znak, da znam kakvo je detinjstvo imala i kakav je djak bila u skoli. Da li vise voli caj, kafu ili nesto sasvim trece. Hteo sam da znam sve do najsitnijeg detalja o njoj, i to me je plasilo. Plasilo me je sta mi je uradila u tako kratkom roku, pa ja cak nikad nisam verovao u ljubav na prvi pogled, ako je ovo uopste bilo to. Samo znam da ima nesto vezano za ovu devojku, neka nevinost, mirnoca, nesto ima zbog cega ja ludim, a nikad to nesto nisam sreo ni kod jedne druge devojke.

Kad sam dosao do njene sobe, vrata su bila otvorena, al sam svejedno pokucao pre nego sto sam usao.

"Samantha?" Dozvao sam je, kad sam primetio da nema nikog u sobi. Zato su vrata i otvorena. Pokucao sam i na vrata od kupatila, al opet nista. Stvari su joj tu, krevet nije spremljen. Gde je mogla otici?

Izasao sam iz sobe, sad vec nervozan. Jel mozda otisla kuci? Al sta ce sa operacijom? Ovde je zbog operacije, al nije valjda odustala? To joj je jedina sansa da prezivi, iako i tu ima veoma male sanse. Nadam se da nije otisla, jer sam jedva docekao da je ponovo vidim, ne bi bilo uredu da je otisla. Ne, ne zelim da je otisla. Prisao sam pultu za kojim je sedela medicinska sestra.

"Izvinite?" Mahnuo sam rukom ispred nje, jer se previse udubila u kompijuter. Podigla je pogled, svega na nesto kratko da bih ga opet preusmerila na ekran.

"Izvinite? Mozete li mi reci gde je pacijent iz sobe broj 4473?" Pokazao sam prstom iza sebe, jer je tu hodnik gde se nalazila soba.

"Samo momenat." 

Ide mi ova zena na zivce. Po ko zna koji put danas, prosao sam prstima kroz kosu i glasno izdahnuo. Imam osecaj da su prosli sati, al proslo je samo dve minute. Od nervoze poceo sam da tapkam prstima o pult, sto je ocito nerviralo zenu. Shvatila je da necu tako lako odustati, pa je preusmerila svoj pogled ponovo na mene.

"Vidite mladicu, ne znam ni ko ste, ni sta ste, i mnogo mi idete na zivce. U govnima sam do guse, a vi me jos tu zajebavate. Ako mislite na onu prelepu devojku plave kose, ona je otisla da se proseta u park koji se nalazi iza bolnice. Molila bih Vas sad da me ostavite na miru." I samo tako, ponovo se fokusirala na ekran, a meni je kamen pao sa srca. Znaci tu je, nije nigde otisla. To je dobro. Promrmljao sam jedno 'hvala', i stepenicama krenuo ka izlazu.

Cim sam gurnuo teska vrata, hladan vetar me je udario. Brzo sam se sklupcao i pokusati ugrejati. Pogledom sam prelazio preko celog parka, dok mi plava frckava kosa nije upala u oci. Sedela je na klupi, ledja okrenuta ka meni. Krenuo sam ka njoj, i ona hladnoca je nestala. Poceo sam da gorim, i postao sam jos vise nervozniji. Koraci su mi postali teski, i imao sam osecaj da nikad necu doci do nje. Kao u snovima, trcimo da pobegnemo od necega, al se tako sporo pomeramo. Kao da smo u usporenom snimku. U ovom slucaju, ja sam isao ka necemu, i to ka necemu posebnom. 

Sto sam se vise priblizavao, mogao sam osetiti kako mi kolena klecaju i onaj osecaj u stomaku se ponovo pojavio. Stao sam tacno pred nje. Nosila je beli siroki dzemper na kojem je pisalo 'i don't give a fuck'. Pitam se da li zna sta nosi. Kosa joj je bila svezana u rep, i vetar se igrao sa njom. 

"Cao." Tiho sam prosaputao, dok se na njenom licu izvio osmeh.

"Cao. Sedi" Pokusala je da me nadje ocima, da se potrudi da me pogleda, al nije uspela. Nikad nece uspeti. Kako da uspe, kad ne zna kolike sam visine, ne zna tacno gde stojim. Moze samo da me cuje i da proceni.

Seo sam pored nje, ne znajuci sta sad. Nisam bas druzeljubiva osoba, ne znam kako da se ponasam u prisustvu drugih ljudi. Najradje bih ostao negde sam, daleko od svih. Al ne i od nje.

"Dobra majica" Nasmejao sam se, dok sam ponovo prosao rukama kroz kosu. Pogledao sam u nju, dok je ona gledala negde ispred sebe. Imala je tako sitan mali nosic, koji joj se savrseno stapao sa ocima i usnama. Neko vreme joj je trebalo da skapira o cemu pricam.

"A to..", nasmejala se. "Potpuno sam zaboravila sta sam obukla. To se tebi sigurno ne desi, jer mozes da vidis sta nosis, al ovako kad ne vidim, covek potpuno zaboravi." I dalje je drzala osmeh na licu. Zasto se smeje i kad nema razloga da se smeje? Trebala bi da je tuzna.

"Mozda to nije nikad znao jer mu nisam ni stigla reci, ali bio mi je vise od prijatelja. Uvek. I znala sam tacno sta mu radim, jer je on to isto radio i meni. Oni leptiri u stomaku, drhtanje, kucanje srca, sve to sam i ja osecala, al sam se trudila svim silama da prekrijem osecanja, da ih sakrijem. Nisam htela da bude povredjen.. a tu cu izgleda i dobiti"

_________________________________________________

ja se mnogo izvinjavam, toliko dugo nije bio nastavak, al nisam imala inspiraciju uopste. izvinjavam se mnogo. nadam se da ima jos nekog ko cita, ako ima, veoma bih vam bila zahvalna ako biste komentarisali i vote-ovali. 

nadam se da vam se svidza