#4 Poslije izazova [✔]

1. Na samom rubu

Posljednji put prolazim maskarom po svojim dugim trepavicama. Stavljam sjajilo crvene boje i odmjerim se u ogledalu.

Uvijena plava kosa mi je padala do struka. Smeđi topić mi je lijepo naglasio struk a svijetli džins dodatno povećao moje kukove. Našpricala sam na sebi par kapi svog omiljenog parfema i krenula iz stana.

Dogovorila sam se na kafu sa Hunterom i Doloris.

Dok sam upalila auto i vozila niz ulicu prema kafiću pustila sam sebi pjesmu. Pjevušila sam je i tražila parking. Kafić je bio blizu, ali po ovoj vrućini sam jedva i izašla vani. Kada sam našla parking izašla sam iu auta i zaključala ga.

Već sam u daljini prepoznala Dolorisevu vatreno crvenu kosu i Huntera priljepljenu uz nju kao za žvaku. Sjedili su u hladu i ispijali limunadu. Došla sam do njih i pozdravila se sa njima te sjela i naručila sebi također limunadu.

Doloris i Hunter su mi prepričali kako su odlučili da skupa žive u stanu. Iskreno sam se radovala tome jer su i oni konačno dobili sretan kraj kao što su Amanda i Alec i Aria i Dominik.

Ostala sam im očigledno još samo ja.

Ma da, mene to nije brinulo. Nisam se zamarala oko toga, trenutno sam željela da završim fakultet i živim život punim plućima.

Veze nisu nikad baš bile za mene. Pokušavala sam, ali nikad nisam imala osjećaj da je to jednostavno to, tako da sam odustala od traženja.

Stiže mi poruka i otključam mobitel da vidim od koga je.

Pozdrav Luna, za koji dan se treba platiti stan, a ni za prošli mjesec nisi još donijela pare. Uz dužno poštovanje, ali dajem ti rok petnaest dana da isplatiš sve, u suprotnome moraš da nađeš drugi stan.

Gasim mobitel i pogledam u Huntera. On me čitao kao otvorenu knjigu i znao je apsolutno sve o meni. Poput brata mi je unatoč tome što se poznajemo samo tri godine, ali meni se činilo kao jedan čitav život.

Doloris je trebala do toaleta i tu je priliku Hunter iskoristio da me pita šta me muči.

"Opet mi gazda piše. Nisam platila prošli mjesec, a već za nekoliko dana moram ovaj plaćati."

"Ako hoćeš..."

"Ne", prekinem ga prijekorno ga gledajući.

"Luna izgubit ćeš stan i šta ćeš onda? A i ideš na fakultet."

"Snaći ću se, ali od tebe toliko svotu novca ne mogu uzeti."

"A zašto da ne nađeš naknadno neki posao da možeš plaćati stan?"

"Svejedno ne mogu odmah na početku dobiti platu da isplatim ovo."

"Ajmo ovako", Hunter se nagne bliže "ja ću da platim ova dva mjeseca, a ti nađi sebi posao i vratiš mi pare kad budeš u mogućnosti."

"Rekla sam ti da to ne mogu..."

"Ali hoćeš i tačka. To je samo usluga, vratiš mi pare kasnije."

"Znaš i sam da to mrzim."

"Znam, ali ne želim da se mučiš, neću nikome za ovo reći, u redu?"

Gledala sam u Huntera par sekundi i odpuhnula. On će biti uporan i platit će i bez moje potvrde tako da sam pristala. Barem ću mu vratiti pare, nadam se. U pravu je, moram sebi naći posao.

Prošli kao dadilja nije baš bilo fenomenalno s obzirom da je plata bila jako mala, a prohtjevi veliki. Odustala sam od toga i od ono malo ušteđevine proživljavala posljednjih mjesec dana. Očigledno da više tako neće moći ići.

Doloris se vratila i mi smo nastavili normalno voditi razgovor dalje, Hunter je još jednom uputio jedan od svojih pogleda sa skrivenom porukom koju sam samo ja mogla razumjeti na šta sam mu se samo blago nasmiješila.

Znam da je brinuo, ali on je znao koliko mi to smeta. Zato što nisam u ničijim očima da izgledam kao neko ko ne može brinuti o sebi i snaći se u životu, a trenutačno to upravo tako izgleda i mrzim to.

Nakon kafe sam se vratila nazad u svoj stan, uzela sam laptop i kucala poslove u blizini koji traže radnike. Bilo je dosta izbora, ali niti jedan meni nije odgovarao.

Konobarisati nisam željela, a niti mogla zbog smjena, moram se prilagoditi fakultetu.

Dadiljanje ni u kom slučaju ne želim više.

Čistačica mi se ne sviđa i opet zbog smjena ne mogu.

A onda mi za oko zapne artikl benzinske pumpe. Traže radnika. Bilo je prilično blizu, a osim toga smjena mi je odgovarala.

Iako sam se najmanje nadala da ću sebe vidjeti kod benzinske pumpe da radim nisam imala baš ni puno izbora. Zapisala sam sebi adresu i broj telefona.

Nazvala sam i iskreno se pomolila da nije previše kasno s obzirom da je osam sati navečer.

Halo?

"Zdravo", ženski glas se javio i laknulo mi.

Zdravo, kako vam mogu pomoći?

"Vidjela sam da tražite radnika, da li se još uvijek mogu prijaviti?"

Da, naravno da možete. Jeste li sutra slobodni?

"Jesam."

Paše li vam u tri poslije podne?

"Može li kasnije, imam tad predavanje na fakultetu?" Žena sa druge strane mi govori da pričekam. Jednu minutu sam u tišini čekala.

Evo, našla sam još jedan slobodan termin u sedam navečer, možete li tada?

"Tad je super. Hvala vam", poklopila sam slušalicu i odahnula. Jedno riješeno, još samo da idem na taj razgovor i dobijem posao. Nadam se da ću upasti, u suprotnome sam stvarno u velikim problemima.

A/N

Prvo poglavlje je tuu, uživajte mi 😘😘

Sinoć sam napisala četiri, tako da se ne moram brinuti da ne objavim redovno nastavke.

Sutra navečer ide sljedeće poglavlje, ostavite vaše komentare, čujemo se. Pusa ❤