#4 Poslije izazova [✔]

12. "Želim tebe"

Nešto mi je ovdje bilo sumnjivo. Enzo me odlučio ipak odvesti kući bez ikakvog prigovora ili slično. U tišini smo se vozili dok je u pozadini svirala tiha muzika, a kada smo prolazili ulicu kod koje bi inače trebao skrenuti da me odveze kući pogledala sam u njega, a na njegovom licu se pojavio vragolasti osmijeh.

"Enzo?"

"Hm?"

"Gdje me voziš?"

"Pa kući", odvrati opušteno dok ja nastavljam u njega da gledam.

"Pa, ovo nije put do moje kuće."

"Ko je rekao da te vozim u tvoj stan?" Pogleda na kratko u mene i vragolasti pogled mu bljesnu na lice. 

"Vodim te kod sebe."

"Molim? Ali...ali..."

"Ništa ali, želim te večeras u svom stanu. Ionako moramo da popričamo poslije onoga."

Tu sam se složila sa njim tako da više riječi nisam progovorila, ionako bi bilo uzaludno s obzirom da on vozi tako da sam čekala da dođemo do njegovog stana. Kada smo se parkirali izašli smo iz auta i ušli u lift gdje je pritisnuo dugme za treći sprat. Čim su se vrata zatvorila pritisnuo me od zid i ponovo poljubio, nisam se mogla snaći, ali sam mu uzvraćala poljubac istom mjerom. 

Kada su se vrata lifta otvorila uzeo me pod ruku i vodio do svoga stana. Unutra je bilo mračno. Upalio je svijetlo i uzeo me pod ruku i odveo me do dnevnog boravka.

"Sjedni, želiš nešto popiti?"

"Ništa, hvala", kažem i on sjedne do mene i prođe rukom kroz kosu. Gledali smo se neko vrijeme u tišini i u tom periodu se nisam mogla prestati pitati šta se to između nas trenutno dešava i kako će se završiti. U jednu ruku sam se radovala, u drugu plašila da bi mogao reći kako ovo ne želi jer ja sam to željela trenutno više od bilo čega.

Niko do sada nije uspio da probudi ovakve emocije kao što je on, ovakvu upornost i borbu da ga imam za sebe. Svaki prije njega se sam nudio, ali on? On me izbjegavao i prvo sam uporno mislila da mu nisam privlačna, a zapravo se on plašio gubitka baš kao i ja.

"Pa...", započeo je i odvratio me od razmišljanja.

"Pa...?"

"Šta želiš da napravimo iz ove situacije?" Upita me i ja ga zamišljeno pogledam. Sad bi bilo pravo vrijeme da kažem da želim ono što želim, ali nisam bila posve sigurna je li ispravno tako naglo krenuti.

"Oni poljupci...nisu samo iz neke potrebe?" Oprezno ga upitam plašeći se prvi put u životu odgovora ne znajući šta me na kraju očekuje.

"Lana, mislio sam da mi nije stalo, ali stalo mi je i mislim da si mi se počela sviđati. Jedino što od tebe tražim je iskrenost trenutno. Ne želim da me ponovo neko zavlači."

"Želim da pokušamo, ali korak po korak."

"Misliš, pravo želiš?" Upita i ja mu kimam glavom.

"Onda ako je tako...jesi za večeru?"

"Mhm?"

"Večeru, sutra? Vodim te negdje, provest ćemo se, upoznati, znaš, ono, korak po korak?"

"Da, naravno da želim", nasmijem mu se i on mi uzvrati osmijeh i povuče me u zagrljaj. Toliko dugo mi jedan takav zagrljaj nije pružio smiraj ne pamtim, ali sam uživala u svakoj sekundi u njemu.

Odmaknuo se i poljubio me nježno.

"Dogovorili smo se korak..."

"Znam šta smo se dogovorili, ali večeras pravimo iznimku", prekine me i nastavi ljubiti i ja mu uzvraćam taj poljubac.

Ljubili smo se dugo, ne znam ni kako smo na kraju uspjeli doći do spavaće sobe, ali ono što me iznenadilo je što se ništa dalje od poljupca nije desilo.

Nije me razočarala ta činjenia. Mislim da sam ga čak u tom momentu još više zavoljela jer mi je tada dao do znanja da mu ne znači to u našem odnosu, već puno dubolja i bitnija konekcija od te fizičke.

Ljubili smo se kao da sutra ne postoji, svaku minutu iskoristili da nam tijela budu spojena i uživali smo, a poslije toga smo zaspali zagrljeni dok je mjesečina padala u sobu.