-Every Tear, A Waterfall- [PAUSED]

-sve je to noćna mora-

Nakon naporne noći, budim se u šest ujutru sa svega dva sata sna. Do gluvog doba noći sam ležala u svom krevetu koji je postao hladan, kao da niko ne leži na njemu, kao da na njemu ne spava toplokrvno biće, i plakala sam. Tiho, bez jecanja, jer za to snage nemam. Suze su se trkale međusobno, cilj bi im bila moja gusta smeđa kosa koja bi ih primila, te bi se one izgubile u njoj.

Gledala sam kroz prozor, u Mesec koji se lagano spuštao i darovao svoje presto Suncu. Želela sam da iskočim, da pobegnem od ove odvratne svakodnevnice. No, to je bila samo želja, kada bih to uradila, ubila bi me.

Majka. Osoba koja me možda i najviše mrzi. Osoba koja mi nanosi najviše bola. Imala sam srećno detinjstvo, rasla sam u srećnoj i nasmejanoj porodici, mada me je majka donkele oduvek mrzela, samo je to morala da skriva zbog oca. Kada sam imala sedam godina, moj otac je doživeo saobraćajnu nesreću. Od tada, svaki dan doživljavam pakao.

Žena koja ne zaslužuje da je zovem tim prelepim imenom "majka", je našla novog muža koji dolazi samo ujutru, nakon noćnog provoda, pijan, smrdljiv, i ponekad dođe u toku dana ako ga ni jedna ne primi u krevet. Sve ona to zna, ali je glupa, zaljubila se do bola, dođe mi da joj se unesem u facu i počnem da se smejem na sav glas.

Bes koji je prouzrokovao on, moj očuh, iskaljuje na meni. Lakše bih podnela fizičko nasilje, ali ona nada mnom vrši ono gore, psihičko.

Ja sam ćerka jedinica, očuh je doveo u kuću svog sina koji je stariji od mene oko dve godine. Nije nimalo interesantan, ali uliva mi strah. Pored moje hodajuće sudbine koja zeli da me gurne kroz vrata pakla, samo mi fali on, dečko od kog se sve i svašta očekuje. Ne razlikuje se mnogo od oca, štaviše, isti su.

Nevoljno ustajem i spremam se za školu.

(A/N : ovo nije ništa specijalno, malo sam vas dodatno uvela u priču, sledeći deo će biti malo konkretniji<3)