-Every Tear, A Waterfall- [PAUSED]

-tajna-

-"Zašto te nema?!" dočekala nas je na kapiji
-"Čuješ šta te pitam?! Gde si do sad? Zar brat mora da te dovodi kući?!" vikala je na mene kao da joj ja nisam ćerka.

-"Jesi li ti mutava, gluva ili možda glupa? Ha?!"
-"Bila sam sa drugaricom" rekla sam gledajući je najhladnije što sam mogla, bez imalo straha, poniženja i emocija pred njom.

-"Sa drugaricom, je li? Otkud ti, lujko jedna, imaš drugaricu, ne zasmejavaj me. Ko zna s kim si bila" rekla je to kroz smeh, bio je sarkastičan.

-"Ne majko, video sam ih zajedno, šetale su se. Ne laže te" ubacio se Tae sa malim osmehom na licu.
-"Nisam ja kao ti, da to radim. I za ovo ćeš me zapamtiti" rekla sam joj i prošla sam pored nje, zakačivši je ramenom,  pošla sam i svoju sobu i zaključala se.

Moram nešto da uradim. Ali šta? Šta bi nju bolelo? Želim da je povredim, da joj nadoknadim za sve ovo. Osećam se prazno zbog nje. Ponekad se pitam, šta sam joj toliko skrivila pa da me toliko mrzi?

Ruke su mi postale ledene, vilica mi sama od sebe drhti, noge su takodje ledene, srce je počelo sporije da kuca, sve zbog onih rečenica koje je moja majka izgovorila. Ovo su simptomi posle svake svađe. Uvek mi se ovo dešava. 

Ali ipak... Da li bih imala koristi od osvete? Milion stvari mi se pomešalo, ne znam više kako da reagujem, kako da se ponašam. Samo želim da nestanem, da odem što dalje od nje. Ne mogu više ovo.

-"Je l' si unutra?"
-"Nisam"
-"Pusti me da uđem" čuo se Taehyungov glas sa druge strane vrata
-"Hoću da spavam" rekla sam sa dozom umora u glasu

-"Majka hoće da ti kaže nešto" u tom trenutku sam se zaledila. Šta sad hoće od mene? Iskreno sam se plašila, ako odem-zažaliću, ako ne odem-takođe ću zažaliti.

Otključala sam vrata i sišla do dnevne sobe u kojoj je sijala samo jedna lampa. Stala sam ispred nje i podigla obrve u znaku "šta hoćeš? "
-"Kofer ti je u podrumu, imas rok od petnaest minuta da se spakujes i odeš " okrenula mi je leđa i nastavila je da gleda kroz prozor kroz koji se video put koji vodi ka centru grada.

-"Gledaš me u oči i kažeš mi to... Bez imalo osećanja, bez imalo odgovornosti" jeza mi je prošla kroz telo
-"Zašto me toliko mrziš, mama?" naglasila sam to "mama" kako bih videla reakciju. Istina je da je vise od godinu dana nisam tako nazvala.

-"Odlazi" rekla je tiho
-"Zašto, gospođo...Ahn" Ahn je bilo prezime mog oca, volela ga je više nego bilo koga
-"Rekla sam ti da ideš, ja nisam tvoja majka, ti nisi moja ćerka, hvala bogu "

-"Ma je li? Donele me rode?"
-"Ne. Doneo te je otac... Iz sirotišta" okrenula se ka meni, sa osmehom na licu
-"Misliš da me to boli?"
-"Više nego bilo šta" i dalje je držala taj smrdljiv osmeh na licu.

-"Pa grešiš.. Drago mi je što mi ti nisi majka. Što ne nosim tvoju krv. Veštice" zasuzile su mi se oči, ali od besa. Bila sam besna. Previše. Svih ovih godina me je držala kao zarobljenika, gušila me je psihički svaki dan, a na kraju-mogla sam da odem kad god sam htela. Samo da sam znala tu činjenicu.