-Every Tear, A Waterfall- [PAUSED]

-da li si ti svetlo koje tražim?-

Silazim niz drvene lakirane stepenice, ne pozdravljajući majku i polubrata, izlazim napolje.
-"idem i ja", rekao je Taehyung i pljubio moju majku u čelo. Kladim se i da njega voli više nego mene. To je zapravo i sigurno.

-"hoćeš sa mnom?" pitao me je Tae otvarajući vrata svog auta
-"ne, hvala, moram nešto da obavim", rekla sam a on je slegnuo ramenima i ušao u auto. Zapravo nemam ništa, idem do pekare da doručkujem.

Iako sam bila duboko ranjena, uvek sam razgovarala, sa svima, sem sa njom. To ju je i nerviralo, to što izbegavam svaki kontakt sa njom, a sa ostalima sam super, bila je ljubomorna.

Zahvaljujući toj količini mržnje, dovoljno sam jaka da se barem u društvu ne pokoravam nikome, nisam navikla da plačem u javnosti, svi me se na neki način plaše, misle da sam nasilnik, a niko se nije potrudio da vidi da li iza te stene postoji osoba mekane duše kao što i jesam, neko ko je ranjavan sto puta.

Ulazim u dvorište škole, deca kreću na čas bez imalo volje.

-"Mia, možeš li pomeriti ranac sa stolice?" pitala me je profesorka hemije, koja je ujedno bila i moja razredna
-"mogu, ali zašto?" bila sam zbunjena
-"nisi bila u školi kada sam rekla da nam dolazi nova učenica. Jedino kod tebe ima mesta, kao što vidiš" rekla je i napravila je malu pauzu, "doći će za par minuta" nastavila je.

Bila sam uzbuđena, "šta ako je dobra? ","šta ako smo slične? ","šta ako je baš suprotno, loša? ", postavljala sam pitanja sebi, ali nisam dala odgovore. U učionicu ulazi devojka srednje visine, prelepe građe, svetlosmeđe kose, imala je šiške.

-"dragi moji, evo vaše nove drugarice, Lalisa Manoban" obratila se profesorka i pokazala joj da sedne do mene.

-"Mia" , predstavila sam se i pružila joj ruku
-"drago mi je što smo se upoznale, Mia", rekla je smešeći se
Procenjujem ljudska osećanja veoma brzo, a ona izgleda.. kao ja.

(A/N : ovo je malo kreće jer nisam sama kući i nemam kad da napišem pa moram da se pretvaram da učim, sooo bye, love y'all)