Oseti Otkucaj

4. Telefonski Poziv

Ušle smo u prostoriju u kojoj se održavao kasting.

Bila je poprilično prazna...
U njoj se nalazio samo jedan sto, za kojim su sedela tri starija muškarca. U sredini je sedeo jedan visok gospodin, duge sede kose sa izoštrenim nosem.
Kraj njih je stajala i jedna asistentkinja koja bi u svojoj svesci beležila kandidate koji bi prošli u sledeći krug.

Nas pet smo se poredjale u vrstu.

Čovek koji je sedeo u sredini je ustao i obratio nam se:

- Ja sam William Morris, producent ovog filma...
Ja i moje kolege ćemo odlučiti koja od vas će proći u uži krug.
Pravila nalažu da možebproći samo jedna...
Svaka od vas će dobiti telefon, na kom će čuti glas muškarca. Taj glas će vam se obratiti,
a vaš zadatak je da odglumite vašu reakciju.
Imate 60 sekunidi, a ona koja bude najubedljivija prolazi -

Delovalo je tako prosto, ali zapravo nije bilo!

To je značilo da moramo u trenutku da se prilagodimo situaciji i da improvizujemo.

Prvo je trebala da nastupi Rina sa brojem 90, a ja sam bila sledeća.

Nisam skidala pogled sa nje. Pažljivo sam posmatrala šta će ona da uradi.. Delovala je tako samouvereno..

Uzela je telefon, prislonila ga uz uho, a zatim udahnula duboko.

Svi su ćutali i gledali u nju.

Nakon kratke tišine, na telefonu se čuo muški glas.. "Oprosti mi"

Rina se u tom trenutku uozbiljila i pažljivo slušala svaku reč.

"Mislio sam da mogu bez tebe, ali... Pogrešio sam"... nastavljao je da govori.

Rini su iste sekunde krenule suze niz obraze.

Gledala sam je zadivljeno. Uspela je da natera sebe da plače.. Zaista je bila profesionalac..

Muški glas je i dalje govorio "Pokušao sam da budem sa drugim devojkama, ali... nije mi uspelo"

Njene usne su drhtale. Stiskala je levu ruku, dok je u desnoj držala telefon.
Plakala je kao dete.

Shvatala sam šta radi!

Rina je glumila ostavljenu devojku... Kojoj je dragi slomio srce... Gledala sam je, i u njoj sam videla sebe.
Zaista je umela da glumi.
Svaki pokret, svaki izraz lica joj je bio uverljiv.

Najzad, kada je glas prestao da govori, Rina je nežno,sa suzama u očima, izgovorila - Opraštam ti - i nasmešila se.

Svi su je zapanjeno gledali.

Uspela je da ubedi ljude oko sebe, da je ona ta ostavljena devojka, kojoj nedostaje dragi, koji ju je povredio...
Ali ipak mu je na kraju oprostila. Pokazala je neizmernu ljubav koju oseća prema njemu..

Zaista je neverovatna! Toliko sam bila opčinjena njom, da sam zaboravila da sam ja sledeća.

Rina mi pruži telefon.
- Srećno! -
pogleda me samouvereno i nasmeje mi se.

Tada se probudim i shvatim gde se nalazim.
Moja trema se istog trena vratila.

Za samo 60 sekundi sam morala da dokažem da zaslužujem šansu!

Morala sam da budem dobra. Makar upola dobra kao Rina!

Zatvorila sam oči i polako prislonila telefon uz uho.

Mojih 60 sekundi su krenule da ističu.

"Oprosti mi" ponovio je glas na telefonu..

Čuvši to, iste sekunde sam se ukipila.
Samo sam stajala mirno i nisam znala šta da radim..

Nisam pokazivala nikakvu emociju.. a glas je nastavio da govori:
"Mislio sam da mogu bez tebe, ali... Pogrešio sam"

Vreme je isticalo... a ja sam nepomično stajala.

Ako uprskam, vraćam se kući i sve ovo će biti uzalud!

Ne, ne mogu to da dozvolim!

Moram da ispunim svoj cilj! Nisam došla ovako daleko da bih pogrešila.

Tada se uozbiljim i shvatim da je vreme nešto uradim.

Zamislila sam šta bih ja uradila u takvoj situaciji.
Da me Hari pita da mu oprostim, da li bih pristala?

Sigurno da ne bih! Previše me je bolelo...

"Pokušao sam da budem sa drugim devojkama, ali... Nije mi uspelo"

Moj izraz lica je postao hladan... Bez emocija... Počela sam da glumim...

Glas je i dalje govorio, a ja sam polako udaljavala telefon od sebe.

Nisam se smejala, niti plakala.

Glas je nastavljao:
"Da li mi opraštaš?"

U tom trenutku sam prekinula vezu i ispustila telefon iz ruke...

Samo sam polako pognula glavom i nasmešila se.

To je bilo to. Mojih 60 sekundi se završilo.

Čekala sam reakciju žirija...

U sobi je bila potpuna tišina, dok su svi gledali u mene.

Tih par trenutaka su delovali kao večnost...
Osećala sam se kao da sam sama usred ničega.
Ništa se nije čulo. Nijedan šum.. Čak ni ruganje, koje sam očekivala...

- Zašto svi ćute? Zar je bilo toliko loše? -

U jednom trenutku je gospodin William ustao i počeo da tapše, ubrzo su i ostali članovi žirija to uradili.

Ja sam ga pogledala potpuno zapanjena..

- Da li je bilo dobro? - upitala sam zbunjeno.

-Bilo je odlično! - rekao je..

Devojka koja trebala da nastupi nakon mene se pobunila:
- Ali, ona ništa nije govorila! Samo je prekinula vezu i bacila telefon! -

- Ona nije govorila, ali je zato glumila!-
odgovorio joj je: - I to veoma dobro!
Rina je bila devojka koja je i pored svog slomljenog srca, našla snage u sebi da oprosti!
A Dženifer je bila devojka koja nije želela da prašta...
Želela je da vidi tog muškarca kako pati za njom i kako je moli da mu se vrati...
Ali ona nema više nikakve emocije prema njemu.

Pogledao je u nas dve.
- Obe ste pokazale veliki talenat.. i zato ćete obe proći u uži krug! -

Bila sam šokirna. Nisam mogla da poverujem u ono šta čujem.

Prošla sam? Zaista sam prošla!
Toliko sam bila srećna da sam zaplakala.
Nakon mnogo prolivenih suza, to je bio prvi put da plačem od sreće.

Rina me je tada začudjeno pogledala

- Ovo je nemoguće! - izgovorila sam kroz suze.

- To i ja kažem! -
Rina prevrne očima i prekrsti ruke.