Oseti Otkucaj

17. Ponoćni Razgovori

Ostatak dana sam provela kod Liama.

Tačnije, u njegovoj sobi.

Sve vreme bismo stajali ušuškani jedno uz drugo i gledali filmove.
U stvari, na filmove nism ni obraćala pažnju...

Imala sam utisak kao da sam pobegla iz stvarnog sveta...

Jedino šta sam videla su njegove oči, koje su gledale moje.
Jedino šta sam čula je bio njegov glas.
Jedino što sam osećala je njegova ruka u mojoj kosi.

Kada je pala noć, Liam me je odvezao kući svojim autom.

Bilo je poprilično kasno kada smo stigli ispred mog stana.

- Javićeš mi se? -

Gledao me je čežnjivo, kao da sam mu već nedostajala.

- Hoću... - ja ga zagrlim pa stavim torbicu preko ramena i nasmejem se.

Izadjem iz auta i mahnem mu kroz staklo. On upali auto i ode kući.

Ja dodjem do ulaznih vrata i pozovonim.
Za samo par trenutaka, gospodja Ema naglo otvori vrata.

Delovala je uznemireno.

- Dženifer? Napokon si stigla! -

Pažljivo me pogleda od glave do pete da proveri da li je sve na svom mestu pa me zagrli.

- Ema... Jeste li dobro? - upitam je sva zbunjena.

- Ja jesam - klimne glavom - A kako si ti? -

- I ja sam dobro... - pogledam je začudjeno.

- Zabrinula sam se za tebe! Sinoć se nisi vratila sa posla...
Pokušala sam da te pozovem, ali bila si nedostupna. -

Ja tada spustim torbicu sa ramena, otvorim je pa izvučem telefon.

- Oh.. Izgleda da se ugasio... Izvinite! -

- I tvoja drugarica se zabrinula za tebe! -

- Rina me je tražila? -

- Da, daa... Nisi joj se javljala pa je došla ovde da te potraži... Ali ja sam joj rekla da nisi dolazila kući... -

O Bože! Sigurno se jako zabrinula!

Brzo upalim telefon pa ugledam na stotinu propuštenih poziva.

Ubiće me!

Pozovem je, i nakon par trenutaka se javi:

- Dženifer! - viknula je.

- Božice... Izvini... Ugasio mi se telefon! -

- Imaš li ti predstavu koliko sam se zabrinula?! Pokušavam da te dobijem ceo dan! Došla sam da te tražim u tvom stanu, ali ti nisi bila tu! Mislila sam da pozovem policiju!! O Bože!
Mislila sam da si oteta ili nešto gore!! Kako možeš da budeš tako neodgovorna... -

Nastavljala je da viče, na šta sam se ja samo nasmejala.

Zaista sam pogrešila što joj se nisam javila... Osećala sam se jako loše zbog toga, ali u isto vreme sam bila srećna dok sam je slušala kako mi drži lekciju.
Rina se zaista zabrinula za mene!

- Da li se ti to smeješ? -

Ja pokušam da se uozbiljim.

- Ne ne... Samo... Drago mi je što brineš za mene! -

- O Bože! Ti si stvarno nemoguća! -

- Pa izgleda da jesam... - nasmešim se.

- Iii... Hoćeš li mi reći gde si bila sve ovo vreme? -

Gde sam bila?
Sigurno da ne bih trebala da govorim sa njom o tome preko telefona.
Šokirala bi se kada bi saznala da sam prespavala kod Liama... Zato bi najbolje bilo da joj to ispričam uživo.

- Dakle? - ponovi pitanje.

- Mislim da bi bilo bolje da ti o tome ne govorim preko telefona... -

- Da li si u redu? - još uvek je zvučala malo zabrinuto.

- Jesam, ne brini! Pričaćemo sutra, obećavama! -

- O Bože, u redu... Doćiću kod tebe sutra ujutru! -

Prekine vezu.

Huh... I ovo se završilo!

Pokušam da se dovučem do svoje sobe.
Bila sam jako iscrpljena. Još uvek sam imala blago povišenu temperaturu i trebao mi je san.

- Dušo, jesi li gladna? - upita me gospodja Ema.

Na sam izgovor reči "glad" moj stomak počne glasno da krči.

- Izgleda da jesam.. - nasmešim se sramežljivo.

Ona me brže bolje dovuče do trpezarije i postavi me za sto.

- Sigurno ništa nisi jela ceo dan! -

Otvori frižider i na sto postavi gomilu ukusne hrane, koju ja odmah počnem halapljivo da jedem.

Ema sedne na drugi kraj stola i pogleda u mene.

- Da li si prespavala kod dečka? -

Kada to čujem, iste sekunde se zagrcnem i počnem da kašljam.

Ona brzo ustane sa stolice i donese mi čašu vode.

Ja popijem vodu pa je pogledam sva začudjena.

- Meni možeš slobodno da kažeš... - nasmeje se.
- I ja sam nekada bila mlada kao ti. -

Svaki put kada mi neko stariji kaže da je bio mlad kao ja, iste sekunde se setim onih strašnih osamdesetih.

Eksplozija boja... Sportski triko, roze helanke, znojnice... Fujjj!!

Snažno protresem glavom, da izbacim te užasne slike iz glave.

- Pa pretpostavljam da jeste... -

Nasmešim joj se.

- Da li ga voliš? - Nastavi sa pitanjima.

Zaista mi je bilo neprijatno da govorim sa njom o toj temi. Ali imala sam neki osećaj da bi mogla da me razume.

- Da... -  tiho izgovorim.

- Znaš draga, podsećaš me na mene, kada sm bila tvojih godina... -

Ponovo mi se vrati slika odeće iz osamdesetih.

- Da li ste nosili znojnice? -

Postavim joj malo neobično pitanje, ali me je to zaista jako zanimalo.

Ona me začudjeno pogleda.
- O daa... Bile su hit osamdesetih! -

Ja samo prevrnim očima, na šta se ona samo nasmeje.

- Hoću da kažem da sam i ja prolazila kroz sličan period, kao i ti sada - uozbilji se.
- I ja sam imala par promašenih ljubavi... -

Pogleda me sa nekom toplinom u očima, na koju nisam mogla da ostanem ravnodušna.

- Bitno je da daš srcu drugu šansu! - nastavila je.
- Ne smeš da dozvoliš da ostaneš sama! -

Da dam srcu drugu šansu?
Istina je da nisam baš bila sigurna da li činim pravu stvar, kada sam započela vezu sa Liamom.

Ali ipak, sam osetila ljubav koju mi je pružio.

To nikada do tada nisam osetila.

- Ako veruješ da si našla onog pravog, nemoj da zaustavljaš sebe... -

Slušala sam pažljivo svaku njenu reč.
Govorila mi je kao da mi je baka ili čak drugarica.

Imala je tu toplinu u tim njenim staklastim očima, i to umilno lice, puno mudrosti, na kome su se ocrtavale bore.

Ja ustanem sa stolice i pridjem joj.

- Ema... -

Ona me pogleda sva nasmejana.

- Hvala Vam... - šapnem joj pa je čvrsto zagrlim.

_______________________________________