Lament

Lament 3

Dani su odmicali tako brzo, a činili su se kao večnost. Moj život je bio tako neobičan, svodio se na kuću, bolnicu i male šetnje od kuće do bolnice. Svaki sledeći dan je bio kao i prethodni. Bolele su uspomene na svakom koraku, skupljala sam snage za svaki sledeći dan. Od onog kišnog dana, od tog prokletog dana kada si me ostavio bez objašnjenja, tog dana kada sam ostala sama, život mi se okrenuo naopačke. Urazumila sam se. Spremam se tog jutra, gledam se u ogledalu, taj odraz blede i umorne devojke kao da mi se podsmeva za sve ono što sam učinila od sebe.

Hodam. Razgledam oko sebe, sve mi se činilo u haosu, a jedini haos su bile moje misli. Svi ti parkovi puni ljudima, kafići i restorani, dok prolazim posmatram te ljude, tražim sličnosti. Nasmešila sam se, možda je to bio prvi osmeh u ovom periodu. Poželela sam da promenim svoj život od korena, ali plašila sam se da ostanem sama, plašila sam se mraka i tišine. Tada bi sve moje misli isplivale.

Približavala sam se bolnici, kao prethodnog dana doktorka Mina bi me sačekala na vratima ili ispred bolnice.

"Zdravo Ina, drago mi je da si uvek tačna" , reče mi svojim tananim glasom koji je tako smirujući.
"Zdravo, trudim se da budem tačna", rekla sam i ušla unutra.

Ta čudesna, mala prostorija me je uvek čekala u najboljem redu, kao da nikada niko tu nije bio pre mene. Prisustvo tihe umirujuće muzike je uvek budilo isti osećaj u meni, onaj osećaj kada bi bila ovde da se otarasim svog tereta.

"Hajde Ina, za početak mi reci da li si dobro?" , upita me doktorka Mina, onako zabrinuto.
"Trudim se da budem bolje od svakog prethodnog dana." , odgovorila sam.

Nisam želela da se prema meni ophodi kao prema pacijentu, mentalno bolesnoj osobi, jer sebe tako nisam smatrala, bila sam kao drugi, nisam imala toliko psihičkih problema koliko sam bila depresivna.

"Da Vam nastavim priču?" , upitala sam ushićeno, a u sebi se snebivam da se prisećam istih stvari.
"Naravno Ina, izvoli. Imaš reč, neću te prekidati kao i do sada."

__________________________________________

Te čudne noći, dok dok su vejale pahulje bilo je tako čarobno. Plašila sam se da ga pogledam u oči, bio je jedina osoba pred kojom bih zadrhtala, izgubila glas. Nisam želela sama sebi da priznam da mi se svideo, ali svideo mi se na neki skroz meni nepoznati način.

Zahvalila sam mu se na vožnji i rekla da je veče bilo lepo. Fiksirala sam ga tako providno, gledala kosu i oči. Obratila sam pažnju na toliko sitne detalje, govor, ton, šta radi sa rukama dok govori, počeo je da mi bude privlačan.
"Nema na čemu Ina, želim da ti kažem da si jako lepa i stvarno si super osoba, laku noć. ",
reče Denis, nisam bila sigurna u to što čujem jer sam oduvek više obraćala pažnju na dobra dela nego na reči.
"Hvala, Denise. Laku noć" , rekla sam i potrčala ka svom stanu.

Koračam stepenicama. U glavi i stomaku sam imala tako čudan osećaj, glava mi je bila puna raznih misli. Najveći problem je bio što živim na poslednjem spratu, oduvek sam mrzela da se penjem skroz gore. Ovog puta sam se zaboravila, toliko sam razmišljala o protekloj noći da mi je hodanje stepenicama bio apsolutno najmanji problem u ovom trenutku. Ulazim unutra. Prvo što bih uradila jeste da bih upalila svetla i oprala ruke.

Obnovila sam prethodno naučeno gradivo i legla da spavam. Što se tiče mojih snova, bili su tako čudni. Svako veče bi sanjala čudne crne ptice, sneg i osobu bez lica. Mislila sam da je to neki nagoveštaj, ali rekla sam sebi da neću biti sujeverna.

Probudila sam se sledećeg jutra, spremila i otišla na predavanja. Razgledala sam taj veliki hodnik, okretala se u nadi da ću ugledati Denisa. Tog dana sam ga ugledala samo kako ulazi unutar fakulteta, nisam imala nameru da se skrivam, ali morala sam.

"Ina, izvini što te prekidam. Obriši suze rekli smo da moraš biti jaka." , reče doktorka Mina drhtavim glasom.

"U redu sam, možda će mi biti lakše." , rekla sam uz blagi osmeh. U meni su se smenjivala osećanja. Nisam bila svesna težine tih izgovorenih reči. Ustala sam sa stolice i krenula kući.

Razmišljam dok hodam. Ponekad nisam svesna težine svog bola i tuge, postoji ta sena iz prošlosti koja se javlja, koja me guši kada bih krenula o tome da pričam ili kada ostanem potpuno sama u tišini.

Imala sam dvostruku bol, jaču od same sebe...
_________________________________________

Evo sledeći deo, možda nije baš fascinantan i upečatljiv, ali obećavam da će svaki sledeći deo biti bolji od prethodnog. Ostavite mi vaše mišljenje i komenatre♡

Ne tako obično obična. A♡