Lament

Lament 5

Ljubav pokreće svet. Jedna najsnažnija sila, poput vetra, osetimo je, ali ne vidimo. Nisam znala šta je ljubav, kako da je definišem? Mislila sam da sam pronašla sve, srodnu dušu i čoveka svojih snova. Boli zavaravanje i laganje sebe same. Izdao si me iako si rekao da ćeš biti tu, da si moj štit i zvezda vodilja. Iako su mi se slivale suze niz lice svakog puta kada bih pomislila na tebe, na prošlost. Čupala sam kosu, kopala dlanove noktima i proklinjala dan kada sam te upoznala. Ostao si moja misao, moja tužna pesma, moja ljubav...Doživotna bol.

***

Napolju je mrak. Sedim na stolici pored prozora i naokolo razgledam. Zagledam ta srećna i nasmejana bića kako hodaju šetalištem, onim istim gde smo nekada ti i ja. Uspomene su bile na svakom koraku. Dođeš mi tako u mislima uvek kada se osećam usamljeno. Gledam te ljude koji prolaze. "Da li ovi ljudi imaju neku bol, da li su srećni?" , pitam samu sebe, a onda se trgnem, pa nikada ništa nije idealno.
Odlazim do kupatila. Uzimam češalj i krećem blago da češljam svoju dugu, bujnu kosu, gledajući se u ogledalo. Volela sam da se gledam tako satima, zamišljala onu drugu i nasmejanu mene. Odlazim do kreveta razmišljajući da trebam naviti alarm za ujutru. Nije mi bio problem da ustanem rano iako je doktroka Mina htela da mi menja termine. Navijam alarm i odlazim na spavanje.

*Sledeći dan, 5h*

Budim se pre zvona alarma, sva u znoju preplašena. Oduvek sam imala strašne košmare. Obrisala sam svoje čelo i ustala iz kreveta. Odlazim do prozora, pogledam kako zora sviće, zatim do kupatila. Obavljam higijenu, a zatim se oblačim. Ovaj dan sam gledala tako posebno, odlučila sam da se sredim iz nekog meni nepoznatog razloga.

Da, danas je naš datum, bez nas. Voleli smo se. Tako jako, ali ti si nas razdvojio. Bili smo potrebni jedan drugome više nego ikad. Ostaju samo uspomene, stare slike i sećanje na ljubav iz prošlih dana. Ti onako lep nasmejan, još uvek mi dođeš u snu. Uhvatim tako sebe kako mislim o tebi, o nama. Mi više ne postojimo, moja vizija u glavi. Pustio si me da odem, pustio si me, iako si znao da te volim.
Voleo si i ti mene, a do sada si me već preboleo. Srećan si sa nekom drugom, možda sličnoj meni, mom osmehu, karakteru.. Ne poredim se, nisam nezamenljiva, ali sam jedna jedina.

Ne želim da razmišljam o tome. Prođe mi ta rečenica glavom. Zaključavam vrata i krećem ka bolnici. Duvao je mali vetrić, dok su sunčevi zraci milovali moju nežnu, bledu kožu. Razgledala sam okolo, kao da prolazim prvi put.
"Hej tii, devojko!" , začuh neki grubi glas kako doziva. Okrenuh se. Nisam stigla da izgovorim ni reč, taj mladić mi je već prišao.

"Ispali su ti ključevi", reče pružajući mi ih. "Oo hvala, nikada mi se ovo nije desilo", rekla sam začuđenim tonom. "Ma opušteno, svakome je moglo da se desi. Inače ja sam Mateo" , nasmeši se pružajući mi ruku. "Drago mi je, ja sam Ina.", rekla sam i pružila ruku. "Lepo ti je ime, Ina. Hoćeš da prošetamo?" , upita me. Zamuckujem u tom trenutku, "ja.. ovaj... Imam dosta obaveza, hvala ti za ključeve", odlazim istog tenutka.

Bližim se bolnici. Doktorka Mina stoji na vratima, čim je ugledala ugasila je cigaretu. Iskreno kao da se snebivala da puši ispred mene, ne znam iz kog razloga. "Dobar dan, doktorka.", rekla sam kroz široki osmeh.
"Zdravo, Ina. Pa ti danas blistaš u svakom smislu. Da li se nešto dogodilo?" , upitala me je. "Ohh ne, samo izgleda da mi je danas dan za dobro raspoloženje.", odgovorila sam. Pokušavam da sakrijem da je danas "naš dan" , pokušavam da sakrijem te misli...
Ulazimo na isto mesto kao i do sad. Zatičem razbacane papire na stolu, kao i olovke. Izgleda da je neko bio pre mene, pomislila sam. Prvo primetih da nema tihe muzike kao i svakog prošlog puta, mislila sam da se neću skoncentrisati, ali uspeću.

Sela sam na istoj stolici i krenula da pričam gde sam stala prethodnog dana.

***

Tog dana sam došla u svoj stan. Motale su mi se razne misle po glavi. Stalno mi je pred očima bio taj poljubac. Samo što sam ušla na vratima stiže mi poruka od Denisa;
"Siđi ispred zgrade, ja moram da te vidim." , čitam kroz veliki razoružavajući osmeh. Bacila sam torbicu, zaključala vrata i trčala stepenicama. Toliko brzo sam trčala da su mi se tih deset spratova činili kao jedan.
Izlazim ispred zgrade, okrećem se levo, zatim desno. Nisam ga ugledala. Stojim i čekam da vidim odakle će se pojaviti.
Osećam ruke oko stuka i poljubac iza uha. "Konačno si moja. Volim te", tiho mi je šapnuo na uho. Porumenela sam. Nasmešila sam se i drhtavim glasom rekla "ooh Denise, i ja tebe volim."

Okrenuo me je tog trenutka i pogledao u pravo u oči. U tom trenutku je sve prštalo od emocija. Gledali smo se bez reči. Nismo znali od uzbuđenja šta da izgovorimo. Pribija me uza zid i počinjemo da se ljubimo. Bila sam ga toliko željna, čekala na ovo, svideo mi se kao niko, volela sam ga.
Sedeli smo na klupici, "našoj" klupici. U njegovom zagrljaju je bilo čarobno. Niko ništa nije izustio, a onda sam tiho promrmljala , "Hoćemo li samo ćutati?"
"Imam toliko toga da ti kažem, Ina. Ali se snebivam da iskažem emocije, ne mogu da nađem mile i snažne reči da opišem ljubav prema tebi. Plašim se da takve reči ne postoje."
Nešto me je preseklo preko stomaka, bila sam previše uzbuđena. Ne znajući šta da mu odgovorim, jer nisam nisam romantična i plašim se da iskažem emocije iz straha. Osmehnula sam se samo.

Želela sam da mu kažem da ga volim kao nikoga do sada, da želim da ostane zauvek uz mene, ali ćutala sam. Saznaće on to vremenom sam.
Uzeo me je za ruku, upetljao je moje prste svojim. "Hoćeš da odemo nekud?", upitao me je "Da se prošetamo?" , "Ne bih, zaista mi je lepo ovde.", odgovorila sam tužnom mimikom lica. Razgledala sam okolo, bila srećna što ga konačno imam kraj sebe. Usnama mi je dodirivao kosu, čelo, obraze i vrat.
Posle par sati provedenih na toj klupici, ustajemo. Nismo želeli da se rastajemo te noći, ali bilo je neophodno. Došli smo do zgrade. Stavio mi je svoje nežne, hladne ruke na obraze i poljubio. Bacila sam mu se u zagraljaj.
"Lepo spavaj, malena. Očekujem poruku ujutru.", rekao je. "Lepo spavaj, hoću, volim te", odgovorila sam prebrzo. "Volim i ja tebe, znaš to." , rekao je i otišao.

Otišla sam u "svoj raj" , sredila se za krevet i otišla na spavanje.

Jutro je. Otvaram oči i uzimam telefon.
Ugledala sam njegovu poruku na telefonu
"Dobro jutro. Želim da te vidim, čekam te na šetalištu u 14h, možemo biti zajedno do večeras."
Ustala sam iz kreveta i odgovorila sam ...

*13.30h je*

"Moram te prekinuti, Ina.. ", reče doktorka Mina, "Zaista si imala život kao u bajci... Nećemo se videti par dana, kao što smo se dogovorile. Za to vreme želim da izlaziš, trudi se da radiš stvari koje te čine srećnom, ne želimo još veću depresiju."

"Biću u redu, ne brinite. Hvala Vam.", odgovorih. Uzela sam svoju torbicu i izašla vani...

***

Ostavite mi vaše mišljenje.

Ne tako obično obična. A♡