Lament

Lament 7

Uvek ista misao, uvek ista slika u glavi. Izgubila sam tebe, istovremeno sam i sebe. Plašila sam se da krenem dalje, plašila sam se vezivanja i prepuštanja drugome. Zašto postoji strah? Ljudi imaju strah od smrti, bolesti, visine, zatvorenog prostora - pomislila sam. A ja? Od vezivanja, ne želeći novi teret, novu bol. Možda bi me neko više voleo, neko bi me možda gledao onako kako ti nisi i izgovorio "volim te" bez razmišljanja.
Nedostaješ iz dana u dan i posle toliko vremena. Grešim. Želim da te zaboravim, želim nekog pored sebe. Upropastio si me za sve muškarce, za svakog sledećeg!

***

Nakon pet dana bolnice, izašla sam kući. Osećala sam grižu savest što sam pokušala sebe da ubijem zbog tebe, opet.
Prikrivala sam tugu na razne načine, smejala sam se i pravila se na nešto što nisam ja. A uveče bih ostala u svoja četiri zida i razmišljala. Ta razmišljanja su me kao i uvek uništavala, moje misli su lutale naokolo, prošlost, budućnost, sadašnjost i kada se sve poklopi eksplodiram u trenutku. Vukla sam teret za sobom kud god da krenem.

Sedim u svojoj sobi skrštenih ruku, sa pribijenim kolenima na kojim sa spustila glavu. U tom položaju mi je bilo udobno i uvek bih se opustila i smirila.

* alarm na telefonu *
Obaveštenje za lekove. Tako mi se nije ustajalo, mrzela sam lekove, smatrala sam ih drogom i ubistvom. Ustajem tako mrzovoljno i umorno. Odlazim do kuhinje po času vode i uzimam 3 vrste tableta. Uvek bi namrštila facu pri ispijanju istih, pa i sada.
U sobi ispod kreveta pronalazim jednu staru veliku kutiju. U njoj su bili stari ispisani dnevnici, albumi, po neki dragi poklon.
Mnoge stvari su me vraćale i podsećale na detinjstvo i lepe dane mog života.
Ko bi rekao da je moj život pre bio kao san, kao bajka, a onda se okrenuo naopačke, mislila sam da će zauvek biti božanstven.

Uzimam našu fotografiju, dok mi ruka drhti. Gledam ta nasmejana lica, pa u sebi razmišljam koliko sam te zapravo volela i koliko te još uvek volim. Sećam se svega. Naše prve šetnje, izlaska, poljupca, svih naših trenutaka. Kako sam te samo volela, a jedna kišna noć mi te oduzela, ostala sam sama. Ti si bio moja prva misao kada se probudim i posljednja pre nego što zaspim.

Povredio si me. Oprostila sam?
Nisi prstom mrdnuo. Hiljade neprospavanih noći držeći telefon u ruci... Čekala sam tvoju poruku, poziv. Nisam ih dobijala često ni kad si bio "moj" uvek je nešto bilo bitnije od mene. Noktima sam grebala zidove, čupala kosu, ne, to nije bio san... Bila je realnost.
U tom silnom razmišljanju sam zaspala.

* sreda, 07.30h, budi me video poziv *

Protrljam svoje umorne oči, sednem u krevetu i odgovaram na dolazni video poziv.

"Zdravo, Ina. Vidim da si ipak zaboravila da se probudiš." - reče doktorka Mina.
"Ohh ne, ovaj, samo malo sam se uspavala izgleda" - rekla sam onom jutarnjom, čudnom bojom glasa.
"Biću u inostranstvu par dana, pa ćemo par terapija održati ovako, lekove si dobila uzimaj ih redovno, a sada mi možeš nastaviti priču" - rekla je, kao da žuri nekud.

Ćutala sam par minuta da dođem sebi, a onda sam pribila kolena blizu grudi i krenula da pričam.

Naša veza je bila savršena u početku, mogli ste da zaključite. Njegov pogled, dodir, glas sve je bilo tako nežno i imalo je neku čudnu, umirujuću moć. Idealizovala sam ga, smatrala ga savršenim, zanemarivala sam njegove mane i prihvatila ih. On je bio tip kog je svaka devojka želela pored sebe, mogao je svaku da ima, ili sam to samo ja ubacila sebi u glavu. Gledajući mesec, zvezde uvek sam razmišljala o tebi. Molila sam Boga da mi te nikada ne oduzme, plašila sam se rastanka, samoće, bol i nemir u grudima sam osećala danima.
Provodili smo vreme zajedno, bili smo kao jedno, mislila sam da si srećan što me imaš.
Sve se preokrenulo. Baš sve čega sam se plašila. Preokrenulo se onog dana kada nisam dobila tvoju poruku čitav dan, kada ti je telefonski poziv bio zauzet čitavu noć do jutra, kada sam želela da te čujem bio si umoran, za mene, za drugi razgovor nisi.
Onog dana kada sam ugledala njene pozive u trajanju od jutra do mraka, onog dana kada sam ugledale njene slike u tvom telefonu, izgubio si mene, moje poverenje. Ohh, kako sam bila glupa pa sam oprostila. Razna obećanja i zakletva na ljubav, i sada ne znam da li si ih ispunio. Nisam verovala, hiljade dokaza mi nije bilo dovoljno. Boli. Previše boli. Boli to što si me tako lako zamenio drugom, što ti je ona bila bitnija od mene. Razočarala sam se.

Pamtim tvoje reči... "Zašto si glupa, ja tebe ne bih prevario" , pamtim sve izgovorene laži. Zašto si mislio da pozivi od mraka do jutra sa drugom nije prevara? Tada sam shvatila neke stvari. Volim te još uvek, više od svega, još nisam prebolela. Greška je, znam.

"Izvini Ina što te prekidam, slobodno se obraćaj njemu ako ti je lakše meni ne smeta." - reče doktorka Mina promuklim glasom.

Sećam se dana kada si prvi put povisio ton, kada si mi sklonio ruku iz zagrljaja, kada nisi dopustio moj dodir. O kako boli taj prokleti dan i sećanje na njega. Sećam se naše klupice i mi na njoj, zagrljeni. Pamtim taj naš razgovor od reči do reči. "Ne želim da te izgubim, nikada, iako si me povredio" - rekla sam, slomljena... Pokazala sam svoju slabost i nemoć. "Nećeš me izgubiti, ne budi smešna" - govorio je svakog puta. Svaka loša strana ima i dobru stranu i iz svakog zla ima svetla tačka, pomislila bih u sebi svakog puta i opravdavala tvoje postupke.

Jedne letnje noći ispred mog stana sam te čekala. Došao si, onako lep kao i uvek. Priželjkivala sam tvoj zagrljaj svakog puta, kako sam se samo osećala sigurno. Zašto su ti dani uopšte morali da prođu i da dođu oni loši? Krivim sebe, mislim da ti nisam bila dovoljno dobra.
"Hoćeš da odemo na večeru?" - upitao me je Denis te večeri.
"O da, možemo, pa nismo odavno" - odgovorila bih svojim tananim glasom kružeći oko njega, voleo je to dete u meni i ponašanje kao dvanaestogodišnjakinje.

Kako su neki dani bili lepi, a onda kada su došli loši...Sećam se svakog pokušaja samoubistva. Rezanje vena, nervnih slomova, ispijanje tableta. Zašto sam to radila? Ohh, nije mi jasno.
Brišem svoje suze s lica i pokušavam da budem što jača. Mrzela sam ljude koji su pravili dramu od svega, a pravila sam je i ja.
Onog dana kad sam izgubila roditelje, naravno da nisi bio uz mene. Dok sam se sama borila da to prebrodim, plakala na krilima prijatelja, a ti? U tvojim krilima je bila neka druga, ležala na tvom ramenu i bila u tvom snažnom zagrljaju. Bila sam spremna sve da uradim za tebe, ali šteta, ti za mene nisi.

"Ina, možeš mi samo ispričati kako si pokušala da se ubiješ, kako si se spasla?" - upitala me je doktorka Mina.

"Malo mi je nezgodno pričati o tome, ali mogu" - odgovorila sam.

Prerezala sam vene kada sam izgubila roditelje i saznala da on nije bio uz mene već uz nju. Nisam imala oslonac i podršku u takvoj situaciji.
Uplakana odlazim do kupatila sa žiletom u ruci, ležeći na podu sam rezala vene. Jecala sam i plakala na sav glas. Potpuno sama. Iskrvarila sam previše. Posle se sećam samo bolnice.

"U redu, Ina. Sada ćeš mi ispričati kako je došlo do raskida, i zašto si svaki sledeći put pokušala da se ubiješ" - upitala me je.

* Prekida se poziv zbog loše veze...*

Pokušala sam par puta da je dobijem bez odgovora. Ustajem iz kreveta, obavljam higijenu i izlazim u šetnju.

Šetala sam gradom, želela sam da zračim, da opet moj život bude kao pre. Razmišljala sam o lepoti svog života trenutno, smišljala razloge zašto trebam biti tu. Sunce je sve jače grejalo, njegovi zraci obasjavali su moje umorno lice.
"Heej, Ina!" - začuh poznati glas u daljini.
Okrećem se tako brzo, ugledah poznato lice, ali ne znam od kuda poznato.
Prilazi mi s osmehom, disajući duboko, kao da je trčao.
"Ina ja sam, Mateo. Pa upoznali smo se kada su ti ispali ključevi" - rekao je.
"A da, izvini molim te. Zaboravila sam, nemoj zameriti" - rekla sam.
"Nije problem. Mogu li ti se pridružiti u šetnji, pa možemo negde sesti" - upitao me je, radoznalo kroz blagi osmeh.
"O da, naravno." - odgovorila sam.
Nastavljamo da šetamo i pričamo o našim životima, upoznajemo se. Tako mi je prijalo društvo, iako mi je bio potpuni stranac, prijao mi je razgovor sa njim.
Sedimo u bašti restorana, ispijamo kafu. Sve vreme dok pričam sa njim, zagledam ga. Pomislih u sebi, šta ako sam pronašla pravog prijatelja, osobu sa kojom mogu pričati.

"Ina, želim da te pitam nešto?"....

***

Novi nastavak je tu, možda nije baš fascinantan, ali nadam se da će vam se svideti. Ostavite mi vaše mišljenje kao i uvek.

Ne tako obično obična. A♡