Mislite da vam je teško u životu? Eeeeh, onda niste upoznali mene. Daaa, znam, sad se sigurno pitate šta ova sere i patetiše? Da bar serem i patetišem lakše bi mi bilo... Ali u to ime krenuću od samog početka, dan kada sam se rodila.
Beše to jako lep dan, sneg do kolena, a zubato sunce je sijalo na nebu. Noge su ti se ledile, a lice gorelo, dobitna kombinacija zar ne? Elem, tu nije bio kraj mojoj sreći, kako sam bila prvo žensko dete posle moje baba-tetke Mileve, koja je imala osamdeset godina kada sam se ja rodila ona mi je morala dati ime, jer to je bio neki običaj u našoj familiji iz ne znam kog razloga. Baba-tetka Mileva, u nastavku će biti samo tetka Mileva, jer ona je bila mlada u vrbopucu mladosti. Kada je pitaš kako si tetka? Njen odgovor je uvek današnja omladina i ja ruku pod ruku.
E sad iz ovoga vi mislite da se ona nije udavala, zapravo jeste ali nije, objašnjenje ide ovako. "Vidiš sine u vreme kad sam ja bila mlada bio je rat. Pretilo je da će biti nestašica momaka, a ja nisam želela da ostanem čedna. Kad kažem nestašica mislim na one Bogom dane, oni su svi otišli u rat, a nekako su oni ružni, oni škart svi ostajali kući. Nisam ja o tome ni razmišljala, da nekad pre rata nisam srela neku ciganku na putu za pašnjak gde sam terala moje ovce. Ona mi je rekla kako se sprema neko zlo u svetu, veliko zlo I da će svi muškarci koji bi inače tražili mene otići i neće se vrati. I da ću se ja jadna zbog pritiska porodice udati, da ne ostanem usedelica. Udaću se srećno, ali će mi muž biti ružan, da ću imati samo mušku decu kao i da se godinama u našoj porodici neće biti ženskog deteta. Lepotinja kao ja, rugobu za muža nisam 'tela. Zato sam dok su još bila posela u našem i u svakom susednom selu ja išla. Devojke su me mrzele, a momci uzdisali, plavujka kao ja sa kristalnim očima, lako sam privlačila sve sorte muških. Očijukali su sa mnom riđi, belušani, garonje, mršavi, krupni, niski, visoki. Eh dete moje, nije ni tvoja tetka bila za baciti kad je odabir bio u pitanju. Očijukala sam samo sa najpoželjnijim. Krupnim, visokim, crnim, sa mustaćima koji žare i pale. Kitili su me i srebrom i zlatom. I tako pre nego što će da izbije rat, ja sam izabrala najboljeg od najboljih, po svim tačkama koje se i dan danas gledaju. Lep, zgodan, krupan, garonja i kao šlag na tortu bio je bogat. Trebali smo da se venčamo, ali je njegov đed majk'o, a njegov otac zbog žalosti nije hteo veselje u svojoj avliji. Zato sam ja jednostavno u pratnji svoje porodice prešla da živim kod njega.
Ljubav među nama je gorela, nekad nisam mogla da ga skinem sa sebe, sve me je bolelo, nisam mogla 'odati. Njegova sestra je bila lepa, ali opasna, dok njegov brat očijukao je sam nom kad god niko nije gledao. Nisam mu sine pridavala pažnju, ali nakon što je moj Bora otiš'o u rat osetila sam kako me sve stišće, guši njegov brat najviše, pa sam otišla svojoj kući. Naša porodica ni tada nije bila kao svaka druga, imala je razumevanja, braća su zaštitnički nastrojeni bili, ubrzo nakon što sam se vratila stariji brat je otišao u rat. Onda je stiglo prvo pismo od Bore u kojem razume zašto sam otišla, primetio je bratove poglede, ali nije pridavao značaja jer je on tu. Razmenili smo nekoliko pisama u jednom sam mu priznala da sam u drugom stanju, njegova sreća je bila ogromna kao i moja. Hteo je da se vrati, ali da se vratio uzeli bi njegovog brata, a njegov brat samo što nije navršio osamnaes', želeo je da mu da šansu za normalan život. Kako je pisao, on ima mene, drugi život mu ne treba. U jednom pismu je napisao ako bude muško da bi on voleo da se zove Miodrag, da bude mio i drag, kao ja, a ako bude devojčica da se zove Živadinka, da bude živčana i da ima svoje ja. Rodio se Miodrag, sunce mamino, garav kao njegov otac, preslika njegovog oca, ali oči mamine. Miodrag se rodio danas, njegov otac je znao za njega, imao je i sliku koja je u to vreme koštala kao Svetog Petra kajgana, ali vredelo je. Jedno pismo je stiglo za Miodragovih četrdeset dana života, jedno sa slikom njegovog oca u uniformi, sledeće je stiglo sa porukom da je njegov otac mrtav."
Sad se svi sigurno pitate čemu ova priča? E pa to je priča kako sam ja dobila ime. Kako posle moje babe, ovaj tetke Mileve u našoj porodici nije bilo ženske dece, ona je njenom Bori morala da ispuni želju kada je već dočekala da se rodim. Ja sam Živadinka Patrnožić, drago mi je.
