Otvori kutiju, onu najobičniju od kartona blatnjavo žuto smeđeg. Sada gledaj si ruku, promatraj kako ti žile kreću iz par debljih i kako se komadaju u te male dok potpuni ih gubiš iz vidika na svojim prstima kao što gubiš sunce svake noći nad tamom. Zamisli da je ruka od malih kutija, zamisli da ovaj dio bez prstiju je neka nepravilna geometrijska kutija, a na nju su povezane za svaki prst po tri manje kutije, osim palca, tamo su potrebne dvije. Tvoja glava je kutija, tvoja rebra su kutija, tvoje dupe je kutija, tvoje noge su kutije. Ti si kutija. Kutija puna krvi, kutija puna žila, kutija s mrežom neurona, kojekakvim organskim sklopkama. Ali ti nisi samo to. Ti želiš biti više, zar ne ? Tebi ovo nije dosta, tebi nije dosta disati, tebi nije dosta živjeti. Ti pohlepno glodaš sa svojim odvratnim zubima nešto što nije tvoje, ali ti to itekako želiš. Ti želiš biti bog, a ne kutija. Ti želiš biti čovjek, a ne kutija. Ali ti si kutija. Kutija što ne primjeti pola toga oko sebe, kutija što stoji ravno, a ni da se pomakne nebi i dalje razumjela. Kutija koja iako zna da se može otvoriti i tako postati više od kutije, ostaje kutija. Bojiš se biti rastrgan jer misliš da bi tada jer bi bio ravna ploha koja upija kišu, koja upija blatnjave cipele, ploha što beskućniku postaje podloga ili deka, ploha što ne živi za sebe već nesebićno za druge. Ali ne, ugodnija su ta četiri kuta. Još si zgodnija kutija kada si zatvorena, tada ti nitko ne smeta, nema te struje neke nove, nema zraka koji će ti uči i malo prozračiti cirkulaciju. Nema. Nisi mi potreban, ne želim te. Idi budi kutija kao što i jesi. Idi budi hladan i šuti kao kutija. Budi ta jebena vražja kutija kad ti nije do ničeg nego da budeš ti. Kutija. Ali ne brini, nisam si umislila, u tvojim očima i ja sam samo obična kutija.
