Mamuti

5-poglavlje

Nije uvijek ni nama sve divno i krasno, ma koga lažem svaki dan je šou, ali čak se i grozotama na kraju nasmijemo.

Tako dolazi Izabel i piše.

-A ja vam nisam ispričala da me juče zamalo ujelo kuče

-Od komšije :O – pita je Dora

-Mali

-Što je najgore

-Zna me

Piše ona tako poruku za porukom, a ja čekam da nastavi i kaže čije je to malo kuče. Znam za one besnare ne za malo kuče.

-Bila kod komšike ono veče, tel. da joj pogledam i on oko mene i ja ga mazila.

Eto vidite, i telefone popravlja. Luda žena nema što ta ne radi.

-Mene strah od onih besnara lepog komšije, a mali skot da me ujede.

Pa si mislim dobro da nije ona njega ujela.

-Oni su barem poslušni

-Kažu im ulazi i oni ulaze u dvorište

-Vampir mali bezobrazni

-Djavo neki stalno beži iz dvorišta

Piše ona tako poruku za porukom, a ja strpljivo čekam da završi više.

-I juče krenule mi da šetamo i tu bio jedan mali sa svojim psom i naiđe ovaj luđak od pasa

-I ovaj dječak ga uhvati za ogrlicu

-I ja se primaknem da ga uhvatim i odvedem do kapije

-I kako sam se sagnula on se okrene i zakači mi palac

Seronja mali mislim si ja kada vidim sliku Izabelinog palca. Dobro nije jako, ali se vidi crveno. Ma ni beštije je ne vole, a ona jedna od njih, nije mi ni čudno što ju onda ljudi ne vole. A žena stvarno prirodno luda. Meni nekako draga i šašava. Vrag mali.

Dopisujemo se tako, pa malo ogovaramo tog zgodnog komšiju i sve si mislim možda bolje i da ne vidim sliku možda bi se razočarala ovako mogu da zamišljam nekog zgodnog Talijana.

Napiše tako Izabel nekih pedesetak riječi za njihovu zajedničku priču i stavi nam da čitamo. Kada sam to pročitala s osmijehom, još se jače nasmijem kada ona pita da li da postavi? Da li može biti nastavak od pedesetak riječi.

Govori Dora DA pa nastavlja s radnjom priče.

-Veseli me pomisao da se uzrujao, tatin sin. – piše Dora.

-A sada se pitam da li mi slijedi odmazda. – nastavlja ona i dalje.

-Moram do apoteke. – piše Izabel i ja više ne znam jesi li one još uvijek na priči ili tko o čemu.

-Ali me mrzi, a htjela bi mazat kandže. – gledam u napisano pa se mrštim i pokušavam pronaći smisao u tatinom sinu i njenim kandžama.

Pa konačno kada shvatim da je Dora u priči, Izabel o sebi trabunja ja zakolutam očima i napišem.

-Kako čovjek da bude normalan s vama. Nikada ne znam tko o čemu osim ako nije o jelu. Malo ste na priči, malo o sebi i više konce ne mogu pohvatat.

-E sada vidiš kako je u mojoj glavi. – odgovara Izabel.

-Ja idem na janjetinu. – piše Dora i ja okrećem očima kao vrtuljak u lunaparku.

Kako mi se jede janjetina. Ne prođe pola sata evo slike Dore ispred pečenjare bocka janjca i papa.

-Pec Dora. Kako si krenula to janje će brzo nestati.

-Mmm fino. – odgovara ona.

-Marš! – piše Izabel pa nastavlja.

-Sotono.

-Gladna sam. Nisam jela jagnjetinu godinu i više.

Dora se zabavlja janjcem i nas odjebala fino.

-Kada će Gracie? – pitam je ja jer me mami tom janjetinom, a i bolje da se dopisuje s nama nego da jede.

-Ne mogu sada pisat.

-Naravno da ne možeš kad si do laktova u janjetini krmačo. – piše joj Izabel.

-Mrš. – odgovara Dora.

Ja stavljam onog stickera što se smije.

-Napravila sam si grupu. – piše Izabel, a ja se smijem.

-Pozvala sam te. – govori mi i ja idem i gledam di je to. Totalno sam pogubljena na tom facebooku .

Prihvatim poziv i piše ona meni.

-Sada trebaš da napišeš hvala za dodavanje.

Ja umirem od smijeha i ona sa mnom.

Odem ja na grupu i opet se odvalim smijat pa napišem. „Hvala za dodavanje. Osjećam se posebno!"

Pa se smijem i govorim Izabel.

-Konačno si pronašla svoje mjesto pod suncem.

Dora otišla među društvo i više ne piše ništa. Izabel i ja još malo pričamo gluposti i ogovaramo Doru koja šalje sliku sladoleda plazme.

-Zar nisi sada jela janjetinu?

Šalje ona nekog sickera na wc školjci, a Izabel viče.

-Gospode!

-Pa ti jedi plazmu, makar i sladoled. – pišem joj ja p ase nadovežem.

-Eto usere se.

Smiju se one pa Dora govori:

-Izabel me proklinje zbog plazme.

-Imam još plazmu.

-Jedem ko ptica.

-Čuvam. – govori Dora, a ja šutim. Ne volim plazmu makar bio i sladoled sendvič.

-Idi tamo piši. – govori Izabel Dori.

-Ne mogu, nisam doma. – brani se Dora pa šalje sliku društva.

Izabel odmah uočila njenog muža i odmjerila ga od glave do pete. Majke mi ako ne zna koliko mu centimetara brada porasla i koliko je kila dobio od zadnje slike gdje ga je vidjela.

-Je li se on to udebljao? – direkt. Odmah pita ona da ne ostane u neznanju.

-Šta ti gledaš njenog muža, odi tamo slikaj svog komšiju da vidim da li je on dobio koju kilu. – pišem ja pa se odmah nadovežem.

-Ah da nemamo s čim usporediti jer nam ga nisi još slikala.

-Zna Dora da se meni njen muž jako sviđa. – govori Izabel u potpunosti zaboravljajući na svog komšiju. Lujka.

-Sve će on to skinut. Gotova karantena i sada će samo da kara. – napišem pa se križam.

-Sry, mene puklo. Muž mi kuha i izgleda je pomiješao začine.

-Neka tvoj sačeka s time još tri tjedna. – piše Izabel ja se smijem.

Ne mislim toliko čekati, pitala ja kirurga i dobila dozvolu za seks nakon što izvadim konce... Deset dana moj muž dobio maksimalno, više od toga može dobiti jedino ako brzo bježi.

-Juh, suša, a ljeto još nije počelo.

Završim ja razgovor sa njima jer sam imala osjećaj kao da me pucaju neki lijekovi sa zakašnjenjem. Ma možda sam se konačno i ja opustila s njima.

Jesam rekla koje su carice, ma divne.