Mamuti

15-poglavlje

Tko kaže da me nema, bilo ljeto, ludi ljudi, luda ja i korona. Hvala mojim mamutima što su se skupa sa mnom smijali mojoj nevolji. Ali sada nastavljamo gdje smo stali. Ne preskačem ja ništa, a bogami imam štošta da vam ispričam.

Izabel je napisala poglavlje, ali joj je nešto „vrljavo", stalno joj neki đavo vrljav. Pa me pita da pogledam na aplikaciji koji font slova ja imam.

-Pogledat ću, ali mi reci di. Ja to ne znam. – pišem joj ja, a ona odmah šalje slike s uputama.

-Ok. Inače meni bude sve na kraju teksta kineski kada kopiram iz worda na watt. – pišem ja njoj pa pratim upute.

Ona slika vrećicu MM bombona i kaže: - za smirenje. – mislim si ti jedeš i kada si smirena, neće bomboni puno pomoć.

-Serif. – pišem joj naziv fonta kod mene na aplikaciji. Iskreno i ja ga prvi put vidim.

-Kakav sad serif – piše Izabel i već joj vidim paru koja na uši izlazi.

Pa tipka ona, pa prebacuje te fontove.

-To je vjerojatno od mobitela do mobitela. – pišem joj ja.

-Ma bude sve to Dora ispravila. – na kraju odustaje Izabel, a ja je podržavam.

-Ma da, samo ti piši.... – jebeš to što je „Ć" vrljavo, Ćorić je to, tko će gledat slova.

-Vidiš da je ona tu za sve. – Mislim na Doru pa tako i pišem, a kasnije dolazi Dora pa mi se smije.

Izabel je zbrisala pisat kaže da joj ne ispari. Ma di će licko da ispari nema teorije.

Tako ja zaspala, a ujutro čitam kako je Izabel napisala dosta i kako se smije sama sa sobom i onome što je pisala. A ja dok čitam vidim njih dvije, ozbiljno Ćorko i Marinka su kopije ova dva mamuta. Te izjave, te ponašanje, da mi oprostite mamutići moji.

I tako se ja ujutro smijem jer je Izabel pisala i pitala se gdje smo mi, a Dora i ja spavale k'o bebe.

-Dobro jutro, ja zaspala. – pišem ja, a za mnom odmah i Dora

-Jutro

-I ja sapavala, odvela malog u školu, sada idemo u vrtić

-I onda radit? – pišem ja, a ona odgovara s „Yes!"

-A ti?

-Ja krenula raditi, ali me zvali iz servisa za auto. Riknuo mi motor za brisaće pa idem to riješit. Šta znači da ću danas popodne radit.

U to se budi naša Izabel.

-Jutro. – i odmah šalje one tužne smajliće na moju priču o motoru, pa joj objašnjavam da je to motor brisaća ne motor auta.

-Ali je svejedno skupo, tako da ću guzice morat dat za tiskanje knjige.

One se valjaju od smijeha, a ja frkćem nosom i planiram kako da se umilim mužu da me pogura. Bez guzice, naravno.

Drugi dan ujutro dođem na face raspoložena, ali mi raspoloženje brzo splasnulo. Ne znam zašto, ali kada čitam postove na facu, uvijek gledam prvo sebe. Pa se preispitujem, jesam li nekoga izdala, povrijedila, rekla išta krivo i tako u nedogled. Onda shvatim, da ja ni sebe ne reklamiram di ću nekoga drugoga. Čitam, kupujem, kada vidim postove ako mi se sviđa lajkam, ako mi se ne sviđa ne komentiram i ne pametujem idem dalje.

Pa odem kod mojih mamuta da ih pozdravim u nadi da će me nasmijat. I nisam pogriješila, ja se prva javljam.

-Nisam dobre volje, de me nasmijte malo.

-A tebi nije dosta ovog našeg ludila – piše Izabel

-Matere mi i previše – odgovaram i već mi osmijeh titra na usnama.