Mamuti

12-poglavlje

Šalje Dora poruku oko devet sati:

-Juutro

-A da, jutro

-Ja već zaboravila i da sam spavala – odgovaram joj

-Meni od sedam, ali dok sam spakovala ove svoje i odvela ih

-Pih, znam kako ti je. Sada si sama ili?

-Jok, muž je tu radi drugu

-Ali sada mi kreću call- ovi- piše ona pa se obje bacamo u posao.

Oko tri sata šalje Izabel sliku kave i nekog kroasana ili nečeg. Nebitno, hrana je.

-Gladna sam k'o vuk. – odgovaram joj, a ona se smije.

-Sada ću doma, nisam ništa jela.

-Mama peče meso na roštilju, a ja spremila slatki krumpir. – piše ona.

Koji mamut, jebote kažem joj da sam gladna ko vuk, a ona samo što mi ne zavrti janjca pred nosom.

Dora šalje slike šeta s malom, vraćaju se kući iz vrtića i belji se. Ne mala nego Dora, mala je zauzeta, opet jede.

A ja sam još gori mamut kada pokraj gladi odem u DM umjesto u trgovinu uzet nešto za jesti.

Dođem doma pa slikam boju za kosu Izabel i Dori.

-Sada kada se nažderem idem se farbat.

-Crvenkasto

-Nice – piše Izabel

Nije crveno nego ljubičasto čoro čoravi, ali prešutim. Sva sreća djeca kuhala pa se najela prvi put u skoro šest sati navečer, natrljala kosu i dopisujem se s curama dok se miris boje širi kućom.

Tako mi učimo gramatiku, gledamo svoje greške, pa se i križamo te smijemo, ali mi dođe par momenata kamo bi i plakala od muke. Ajde naučim nešto novo i idem dalje, svjesna da će opet netko te moje greške opet ispravljati jer čim priča i radnja dođu, neke druge moždane ćelije se zatvaraju.

Odem pod tuš, pa se sredim odmah i za krevet umorna. Ali čim se kosa osušila slikam se i šaljem curama.

-Predivna.

-Vino – opet Izabel ko da se napila vina.

-Patlidžan – napišem i stavim sličicu patlidžana.

-Hahahahaha patlidžan. – smije se mamut.

-Šišala si se Lili? – pita Dora.

-Ma jok, kosu oprala hahahaha

-Kraća mi je dosta nego inače, sada opet puštam.

Prođe par minuta i Dora šalje snimku, svađa se sa malom pa broji kako se već sat vremena bori s njom.

-Te bira čarape, pa gaćice, pa potkošulju, sve bira. Sat vremena me izluđuje....

A čuješ malu iza kako pjevuši: Eci peci pec, ti si mali zec, a ja mala vjeverica, eci peci pec... pa se smije.

Izabel i ja se smijemo, a Dora šalje GIF Ha ha, Very Funny, NOT!

Ja i Izabel se i dalje smijemo, a Dora šalje sliku kako prostire veš u skoro deset sati navečer.

-Ee jadna Marina i veš mu prostire. – piše Izabel i kreće ponovo njihova priča.

Kao da zaboravljaju da sam ja tu, a ja uživam i umirem od smijeha.

Ajde što je Dora zaboravna, ali uz nju i ovaj drugi mamut počeo zaboravljati. Meni dobro.

I tako spomee Dora kutikule, ulje za kutikule. Kakve jebene kutikule, što su kutikule.

Ma neću ići googlat, ja odmah pitam:

-Šta su kutikule?

-Zanoktice. – odgovara odmah Dora i sve tri umiremo od smijeha.

-Seljanke sve. – piše Dora i priča se nastavlja sve dok Izabel ne kaže:

-Ajde razlaz.

-Ajde – kaže Dora, ali i dalje sve stojimo i tipkamo.

-Neću nikad završit Filipa – kaže Izabel

-Jebeš Filipa, ovo je zakon.

-Daj još Dora! – pišem ja.

-Baj – Izabel bježi ili barem sam mislila da bježi.

-Ako me nema našla sam štrik – piše Dora.

-Štaš radit sa štrikom, pazi tamo. – pišem ja kada eto Izabel seljanke.

-Šta je štrik?

Opet se kidamo od smijeha, a jesmo stvarno seljanke.

-Uže. – odgovara joj Dora pa nastavlja.

-Jebate, šta je ovo.

-Sat učenja novih riječi. – piše Dora, a smijemo se sve tri

-Jbg, neznalice. – pišem ja

-Strnjika, kanap, konopac – piše Izabel

-Sve to, da

-Ima još jedna starinska rec, al ne mog da se setim

-Štranjka! Setila sam se – piše Izabel, a ja se križam.

-Štrik bona, štrik! Kakva Štranjka sada ne zbunjuj me. -pišem ja, a ona mi se smije.

Previše nepoznatih riječi za ovaj moj umoran mozak...

I tako dok Izabel i ja kokodačemo dolazi nabrijana Dora.

-Mala mi je rekla da sam ja ta za čišćenje. Jebo ti čača mater, ja sam ta za čišćenje.

Meni je smiješno. Djeca su nekada tako brutalna u svojoj iskrenosti. A naša Dora je čistunka i onda kaže:

-Rekla sam da jedan tjedan neću ništa dirnit, ništa spremit, pa ćemo vidit šta će biti. – stvarno ju je mala izbacila iz takta.

A kako ju utješiti nego podijeliti s njom neku nepodopštinu svojih bisera.

-Mojoj je tako učiteljica rekla neka ne sjedi na podu, a ona joj je odgovorila „nema veze, sve će to mama oprati." – i njoj je moje smiješno, ali to su djeca.

Mame su jednostavno svemoguće.

-Dete te svaki dan gleda s usisavačem. – piše joj Izabel.

-Pa kad je prljavo, moram čistit.

-Sada imam usisavač na svakom katu, da ne moram nosat. – piše Dora, a ja se smijem. Moderna to vještica, kakva metla.

-I onda ona kaže da neće tjedan dana čistiti.

-Prc Milojka, moš mislit. – smijem joj se ja.

-Još sada i maca u kući. – piše Dora i shvaćam je ja, ali brate moramo se zezat.

Snima ona sebe, to jest priča nam jer usput naravno žena čisti pa ne može da nam tipka i ja joj napišem da ima lijep glas i da ju voli slušat. Ima poseban naglasak, a ona meni kaže.

-Voliš me slušat kao šizim, a? Odmah ti lakše. Mrš. – a u pozadini se čuje centrifuga mašine hahahaha.

-I kažeš da imam lijep glas, jes ti gluva. – kaže i ja se smijem.

-Ala sereš ko foka. – kaže joj Izabel.

-Imaš lep glas i pričaš smešno, al slatko.

I na kraju umorna, ali sam dočekala jedanaest sati i muža da zajedno idemo u krevet. Pozdravim svoje koke i odem u sobu.

Što sam tamo radila, neću vam reći :P