Bulevaru, s' ljubavlju🖤

23

- Vrlo dobro. Moram da priznam da si bila uverljiva. Čak bih ti i ja povjerovala. - rekla je odvratnim, promuklim glasom.

- Nisi ni svesna koliko podsećaš na svoju majku. - nastavila je.

- Šta hoćeš ti od mene uopšte? Kako si uspela da uđeš?

- Ne trebaš time da zamajavaš svoju glavicu, tek si se probudila. Nemoj me terati da te otkačim sa svih ovih stvarčica ovde.

- Nećeš to uraditi. Trebam ti živa. Šta god da smeraš. - rekla sam smejući se sama sebi.

- Već si javila prijateljima da si mrtva, želiš stvarno da budeš?

- Zašto si to uradila? - rekla sam jedva uzimajući kiseonik.

- Da namamim tvoje prijatelje ovamo, da ih malo uplašim, iznenadim, štagod, a i da tebi donesem poklon, nisam došla praznih ruku, ne brini. - rekla mi je pružajući mi papirić.

- To je adresa na koju tvoj otac treba da dođe,samo on. Ne želim nikog drugog da vidim tamo.

- Moj otac? - jedva sam uspela da pohvatam sve stvari koje priča.

- Samo ti to daj njemu. Važi?

- Ovo je sve zbog Relje? Kako ono beše.. Magdalena?

~Nije očekivala da ću joj se sećati imena. Mislila je da su mi lekovi i anestezije isprali mozak. Samo je pogledala u mene i nasmejala se.

- Imamo lepše planove za tebe, lepotice. - namignula mi je i krenula je da izađe.

- Uzgred, Magdalena. Ja u ovoj bolničkoj pidžami izgledam lepše od tebe. - namignula sam iako nisam bila sigurna da li mi je ostalo vazduha da dišem.
***
~ Čim je izašla, skupila sam poslednji atom snage i dozvala mamu. U glavi su mi se vrtile slike razgovora sa tom spodobom, Magdalenom, a u ruci mi je bio papirić koji sam jedva pročitala.

- Kralja Petra, tamo gde je sve počelo. Čekam te. - glasila je poruka ispisana na papiru. Brzo sam je ostavila na sto pored sebe, skrivajući je od drugih.

- Elena, zlato moje. - pritrčala mi je sa suzama u očima, presrećna zbog mog buđenja.

- Mama - rekla sam uzvraćajući osmehom.

Nakon milion reči koje smo izgovorile i podelile jedna sa drugom. Jedva sam uspela da izustim.

- Mama, jel neko pre tebe dolazio ovde?

- Ne, dušo. Iako smo tvoje prijatelje jedva odvukli odatle.

- Idem sada. Ana dolazi za pola sata, ona će te paziti. Nisam spavala skoro dva dana. Ne zameraš mi, zar ne?

- Naravno da ne, mama. Uskoro se i ja vraćam, zar ne?

- Samo se ti meni oporavi. Šta si sve preživela, dušo moja. - rekla je zamišljenim tonom.
***
Relja p. o. v: Svi smo krenuli prema bolnici. Nije se znalo kome je bilo teže. Svi su imali neku svoju priču, koju su čuvali daleko u sebi. Čim smo stigli, prvi sam otrčao unutra, vidno slomljen i spreman da porušim sve i svakoga ko mi se nađe na putu.

- Relja, stani.
- Relja, sačekaj.
- Zaustavite ga, napraviće scenu.
- čuo sam iza leđa, ali to me nije zanimalo, nisam to slušao. Ušao sam u njenu sobu i počeo da pričam. Ne znam ni šta, ni kako. Samo je izlazilo iz mene.

Elena p. o. v : Zaspala sam čim je mama otišla. Bila sam suviše umorna i iscrpljena. Još uvek sam imala bolove u predelu kolena. Međutim, probudio me nečiji plač i histerisanje. Odmah sam prepoznala glas, bio je to Relja.

- Sjeb'o sam. Ne znaš koliko mi je žao. Ja,ja ne mogu živeti bez tebe. Čitav život si uz mene, jebote. Ubiću ga. Kunem ti se ubiću ga. Nisam ti stigao reći koliko te volim. Ne, nisi ti mrtva. Ne možeš biti mrtva. Ti to sebi ne bi dozvolila. Jebote, mogao sam ti pomoći. Mogao sam te izvući iz toga. Mislio sam da te štitim, uradio sam to da te štitim. Proklet bio dan kad sam dobio te poruke. Gadovi. Uništiću im život. Za tebe, zbog tebe.
***
Staša p. o. v: Videli smo Ninu da izlazi iz bolnice i svi smo joj pritrčali.

- Tako nam je žao.
- Primite moje..

Probudila se. - rekla je, a potom se nasmejala i  zagrlila nas sve, jedno po jedno.

- Vi? Niste nas zvali, malopre? - rekla sam vidno zbunjena, ali presrećna.

- Nisam dušo,tek što sam izašla iz Elenine sobe.

Pogledali smo jedni u druge, sa velikim olakšanjem. Iako nam nije bilo jasno šta se desilo,nismo se mnogo ni pitali ko stoji iza tih poziva, odmah smo potrčali kod Elene.
***
Dunja: Samo je Relja unutra.
Filip: Da i mi uđemo ili?
Uroš: Niko neće ući. Upravo prisustvujemo svečanoj ceremoniji zaključenja braka.
Svi su se nasmejali.
Staša: Kad smo već kod braka.. Uroše, da napravimo duplo venčanje?
Nikola: A da mu kažemo da..
Svi: Ćuti i uči.
***
Elena p. o. v: Iskreno, nije mi bilo jasno o čemu je tačno pričao, ali sam uživala u njegovim rečima. Znam da je bilo pokvareno, ali uživala sam.

Otvorila sam oči i konačno ga ugledala. Bio je lepši nego ikad. U crnoj trenerci, ošišan na keca. Njegove crne oči su bile prepune suza, a njegov osmeh kad me ugledao nikad nije bio veći.

- Jel me zajebavaš? Jel ovo stvarnost? Jebote, živa si. Živa si, jebote. - počeo je da skače i da se smeje toliko glasno da je bilo teško ne nasmejati se.

- Naravno da sam živa,samo sam htela da vidim dokle ćeš pričati. Treba li da umrem da mi sve ovo kažeš? - nasmejala sam se.

- A znači to je u pitanju? Htela si to da čuješ? - zagrlio me je i poljubio u čelo.

- Pa, ne samo to. I objašnjenje, svega. Da mi sve ispričaš.. ili bolje rečeno ispričati. - nastavila sam, tražeći objašnjenje za sve.

Kroz par sekundi svi su bili tu. Iako sam bila presrećna, nisam iz glave mogla da izbacim tu adresu i onaj papirić.

- Pa.. Ko će početi da priča? - rekla sam sa osmehom na licu, ali i sa prevelikom dozom znatiželje.

- Ja ću. Čim dođemo kući, cimerko. - oglasio se Relja.

- Cimerko? - zbunjeno sam ga pogledala dignuvši obrve.

- Mislim da si primorana da živiš sa mnom,dok ti ne renoviraju kuću. Imaćemo i previše vremena za priču.

- Samo nemojte puno da se zapričate. - dodao je Mateja, grleći me.

- A ti nemoj puno da je grliš. Videćeš je i kasnije, ne brini. - dodao je sarkastičnim tonom, a svima nam je na licu izmamio osmeh, najviše meni.

- Vidi ti njega. Ne mogu ni da ja zagrlim, a tek je iz kome izašla. Šta će biti kad krenete da živite zajedno,nećemo smeti ni da se rukujemo? - dodao je, smejući se toliko zarazno da nisi mogao da ostaneš ravnodušan.

- Ne, Mateja. Nećeš ni imati priliku da se rukuješ,nisam sigurna ni da li će izlaziti napolje ili će biti zauzeti.. znaš već.. menjanje pelena i tako to. - nadovezala se Lea.

~ Šta bi mi bez tebe El? Ne, bolje pitanje je šta bih ja bez vas. 🥰

nastaviće se.