Prokletstvo ili DAR

Osmi deo

Dugo sam mislila o svemu kada sam došla kući. U glasu te žene odzvanjala je istina. Čula se bol koja je jasno vapila. Molila za pomoć. Da je neko čuje i olakša joj. Skine joj teret koji na njoj stoji nepomično godinama, koji je steže i pritiska, jače nego što bilo ko može da zamisli.

Jedva sam dočekala sutradan da je vidim. I već mi je bilo jasno da mi je Viktorija postala prijatelj. Čim sam ja bila spremna i da preskočimo priču, samo da ona bude dobro. Ranije bih po svaku cenu dobila svoju priču. Sada mi je bila bitna ona, pa sam je sa ulaznih vrata pitala hoće li da odložimo. Ležala je. I sestra na ulazu mi je rekla da se osećala loše celu noć. Međutim ona nije želela pauzu. Ona je želela da priča više nego ikada.

"Viktorija, kako si?", upitala sam odmah sa vrata.

"Onako kako starost kaže.", Rekla je kratko.

"Ako želiš, možemo sutra da nastavimo?", pitala sam.

"Želim baš sada. Šta ja drugo imam u ovoj starosti, osim tih slova koje ti pišeš i osim uspomena o kojima ti pričam? Ništa!" Izgovorila je tužno.

"Imaš iza sebe divan život, eto šta. Svi jednog dana ostarimo.", pokušala sam da je utešim.

"E moje dete, sve što je iza nas, više nemamo. Sve nam je to izmaklo, otišlo. Imamo samo ono što je sada sa nama. Ja imam samo tebe. I ove reči što izgovaram. A ono o čemu pričam više nemam." Spustila je glavu.

"Ja sam tu, Viktorija, za sve što ti treba." Rekla sam vidno pogođena rečima koje mi je sasula u lice.

"Hajde, hoćeš da čuješ dalje?" Podigla je glavu i rekla sa osmehom.

Videla sam koliko se raduje svakom našem susretu i bilo mi je drago zbog toga.

Počela je:

"Sećam se kao juče da je bilo. Našli smo se kod njega. Veče je bilo predivno. Pričali smo već više od dva sata, kada me je pitao :

" Viktorija, je l bi ti krenula sa mnom u Rusiju? ", gledao me više nego ozbiljno.

" U Zlatoust? " Upitah začuđeno.

" Nikada nisam pomenuo Zlatoust? Odkud ti to? Kako znaš gde sam živeo? Podigao je svoju, meni dobro poznatu, obrvu i upitao me.

" Ovaj... Ja... Videla sam tamo na slici, piše Zlatoust, pa sam predpostavila. " Samo mi je izleteo kada sam ugledala njegovu sliku sa roditeljima.

"A da, nisam znao da si primetila. Nadam se da nisi uzimala tu sliku." Pogledao me upitno sa iskolačenim očima.

"Nisam, zašto, ne smem?" pitala sam postiđeno.

"Ne smes. Nego, odgovori mi." Bio je uporan.

"Ne bih nikada išla u Rusiju." Rekla sam više nego odlučno.

"Žašto, Rusija je divna? Ja sam odavno u Moskvi. U Zlatoust ne idem još od kako je Polina umrla.

" Verujem da je divna, ali ja ne bih. " Rekla sam plašeći se ovog razgovora i plašeći se pomisli da odem tamo.

"Bože, kako me samo podsećaš na Polinu. Ni ona nije htela iz Zlatousta." Rekao je i pogledao u onu sliku sa roditeljima.

"Šta je sa tom slikom? Zašto je gledaš. I zašto me porediš sa bilo kim, ja sam Ja." Rekla sam i pogledala znatiželjno ka slici.

"Ništa, pusti sliku. Ne poredim te, postoji razlika između vas dve. Polina bi zbog mene pošla bilo gde." Rekao je i spustio glavu.

"Neću da pustim, baš ću da vidim. I za to što bi ona pošla a ja ne, sigurno postoji razlog." Rekla sam i uzimala sliku u ruke.