Prokletstvo ili DAR

Deseti deo

Po mom povratku kući Sara je se spremala za večeru sa novim oženjenim dečkom sva ushićena kao da je slobodan da slobodniji ne može biti.

" Saro, ideš da vidiš tu nulu od čoveka?" Pitala sam jasno joj stavljajući do znanja da treba da ostane.

"Naravno da idem, kako da propustim to predatavljanje svim njegovim prijateljima? Pa kako da ne vidim njihovu reakciju, oni svi znaju kakvo je govno kao i ti i ja." Rekla je popravljajući karmin i bila je stvarno prelepa.

"E baš ti je neka zabava. Bolje da izađemo zajedno u provod!" Povikala sam želeći da je skrenem sa puta na koji je krenula iako mi se nije izlazilo ni malo.

"Ana, obe znamo da tebe mrzi da živiš a ne da se sada spremiš i izađeš sa mnom." Rekla je nastavljajući da se sređuje.

"Na koga si ti tako zla? Samo mi to kaži? Ne mrzi me da živim, volim da živim, al ne vidim svrhu skidanja lepe odeće, oblačenja kičeraja i igranja do zore dok okolo stoje muškarci koji pilje u tebe ne bi li se dovoljno napila da te vode gde žele. U krevet obično. Nema poentu, jednostavno." Rekla sam drsko i izašla iz sobe.

Znala sam da će kroz par sati da se vrati opet u suzama i to me je bolelo, ali vreme je da sama nauči da vodi računa o sebi. Ja sam naučila dosta ranije od nje, iako sam mlađa. Ali njoj to niko u kući nije zamerao. Svi smo se pomirli sa njenim karakterom i njenom zauvek dečijom energijom.

Sređivala sam beleške i bila tako ljuta na Stepana. Nisam mogla da verujem da je otišao i ostavio je. Ali sam jedva čekala da čujem zašto je to uradio.

Sara je došla kasno i nisam je ni čula. Kada sam ustala spavala je. Otišla sam kod Viktorije po jednu priču a druga me čekala kada se vrstim kući. Meni su se dani svodili na jedva čekanje. Ostavila sam Sari poruku na stolu i izašla.

Sestrice draga, nadam se da je sinoć sve prošlo dobro koliko je to moguće. Čekaj me , kada se vratim očekujem sve da mi ispričaš. Voli te Ana

Viktorija me čekala napolju. Dan je bio više nego lep da bi se zatvorile u sobu i iskreno , priželjkivala sam da budemo u dvorištu. Isekla je lubenicu i pripremila nam ledeni čaj, nisam nikada probala tu kombinaciju ali toliko je vruće da ću prihvatiti sve.

Bila je više nego lepa starica. Obučena uvek u lepe haljine, sa šeširom i lepezom, sedela je i uživala u danu.

"Posluži se draga Ana, malo predahni. Vruće je. " Rekla je i nasmejala se, srećna što me vidi.

"Ja sam jedva čekala da počnemo sa pričom, mogu slobodno da pijem čak i dok te slušam." Izgovorila sam kao šaljivo a istinito više nego bilo šta.

"Može, može, drago mi je da ti se sviđa moja priča. Moja ljubav. Moj život. "

"Luda sam za njom! Ova priča mi je tako posebna i hvala ti što je baš ja slušam. " Rekla sam baš onako kako sam i mislila.

"Lepo je draga Ana, slušati o ljubavi, lepo je i doživeti je, još lepše ustavri, ali najlepše je čuvati je. Ljubav mora da se neguje baš kao i najlepši cvet. Mora da se zasadi, da procveta, da se zaliva sa puno ljubavi , i samo tako će da raste. Samo tako cvet neće da uvene. Ne smeš previše ni da je stegneš  a ni da je pustiš. Moraš da joj daš slobodu da se razvija u ono što joj je predodređeno. A u isto vreme ne smes da je pustiš da ti proklizi kroz prste i nestane.

Moja ljubav je bila jaka. Mnogo jaka. Toliko da sam to veče otišla na naše mesto. Zaboravila sam sve suze i patnju proteklih meseci , spremila se i jedva čekaa da ga vidim.

Ona praznina u stomaku koju sam osećala postajala je sve manja, a osećaj sreće sve veći. I veruj mi, da je to veče odučio da mi ništa ne objasni, prihvatila bih. Ne bih ništa pitala. Verovatni bi me mučili kao i svaku ženu ali zarad toga da ostane kraj mene, ćutala bih. Možda to nije ispravno ali koga briga šta je ispravno u ljubavi?