Ples na kiši

7.

Momak se ponovo pojavio na groblju. Prišao je njenom grobu i otpočeo

,,Ne mogu da čekam više. Mnogo mi nedostaješ.'', zastao je tako brzo, dok su se suza slivale niz njegove obraze

,,Znam da se nikad nećeš vratiti, ali ne mogu da živim više ovako.'', iz džepa je izvadio metalnu stvarčicu i prineo je venama.

,,Ne mogu da budem tako blizu, a tako daleko sa tobom. Jednostavno ne mogu.'', povukao je prvi rez. Krv je odjednom krenula, slivajući se niz njegov dan i kapljući na zemlju

,,Ne brini, uskoro ćemo biti zajedno'', izgovorio je, a potom izgubio svest. 

Ležao je naslonjen na njen spomenik, dok je njegovo srce polako usporavalo, a disanje postajalo sve pliće. 

I sjajni Mesec zakloni tamni oblak

***

,,Hej, devojčice. Nedostajala si mi'', smireno je rekao

,,Hej, dečače. I ti si meni nedostajao''

Hodali su jedno prema drugom

,,Volim te. Izvini što ti to nisam na vr-

Njegove reči je prekinuo njen poljubac. Divlje je prislonila svoje usne na njegove, vatreno su se ljubili. Oko njih su prštale varnice, pretvarajući se u vatromet.

I u noći kada je nevini dečak odlučio izvršiti samoubistvo, kiša meteora proletela je nebom.

,,Jesi li za ples?'', upitao je, kao što je to radio godinama ranije.

Kiša je počela da pada, gromovi su pucali, a munje sevale. Isto kao kada su prvi put plesali na kiši. 

Na nebu su sijali Mesec u punom sjaju i Severnjača. I na trenutak, izgledalo je kao da i oni plešu, kao da više nisu tako daleko. 

Dečak i devojčica sada će moći plesati zauvek