People change

Part 3

Mady-in P.O.V.

Iz prošlog dela....

John je krenuo da mi skida odeću i ja sam počela da se ritam bio mi je odvratan, a Jaxk me je grubo ljubio po vratu i ostavljao takozvane ljubavne ugrize od kojih me je boleo vrat, ovo je bio samo početak nečega čega sam se najviše bojala i izgleda da mi se ostvarila moja tako divna želja od Nove godine...

Desilo se nešto što nisam i nikad neću zaboraviti. Oni su nastavili sa "time" što su mi radili, a ja sam samo mogla da plačem, nisam mogla da se zaštitim i oni su me upropastili. John i Jack su me mučili meni se činilo satima, na kraju kada sam promukla od plakanja izvadili su mi ono iz usta. I dalje nisam ništa mogla da uradim.

Nakon nekoliko minuta čula sam kucanje na vratima i glas mog oca, a ova dvojica su se uspaničila. Imala sam neku nadu i kada sam probala da viknem čuo se samo vrisak. Kada je moj otac čuo to počeo je da me zove, da viče na mene da mu otvorim ovi su bili prestrašeni nisu znali šta sad da rade odjednom samo sam videla da je moj otac ušao u sobu nije mogao da veruje, ja sam samo ležala, bespomoćno.

Nekoliko dana kasnije......

Posle onog događaja za mene sve je stalo, potpuno sam se zatvorila u sebe i nisam ni sa kim pričala niti nikakav kontakt imala. Jedino što sam progovolila je kada bi me roditelji zvali da jedem ali ja bih odbijala. Rekli su mi ili da se vratim u normalu ili idemo kod doktora. Oni ovo nisu shvatili ozbiljno, zato što sam to bila ja, a da je sestra odmah bi bilo drugačije...

Ipak sam otišla kod doktora i krenula na terapije kod psihologa. Kada bih otišla na terapiju ne bih punih sat vremena ništa pričala, ali sutra je škola i sada ulazim u njenu kancelariju. Žena je psiholog. Kao i uvek nasmejana i vesela žena ma dočekuje, ja joj uputim neki kiseli smešak.

Psiholog: Pa dobar dan, jesi li uzbuđena što sutra krećeš u školu. Ponovo ćeš videti drugove i drugari- tu sam je prekinula

Ja: Zapravo imam samo jednu pravu drugaricu. - Rekla sam onako tiho jedva da se čuje, ovo je prvi put da sam zapravo rekla nešto ovde..

Psiholog: Aa pa to je sasvim uredu želiš li da pričamo o njoj? - Lepo me je upitala ali ja sam samo odmahnula glavom i nastavila da ćutim - Pa da li bi mi mogla reći šta najviše voliš da radiš? - Prvo sam mislila da ću opet odmahnuti glavom ali ipak moram da počnem da razgovaram sa njom da bi se opet vratila na stvarno.

Ja: Zapravo volim muziku i volim da crtam portrete u sivim nijansama. - Rekla sam onako malo glasnije nego prošli put ali to još nije bilo dovoljno glasno kao kad se priča u normalnom razgovoru.

Psiholog: O, pa ako želiš mogu za sledeći put pripremiti papira i olovaka, a za muziku bi mogla ti da doneseš šta voliš da slušaš pa bi pustila. Šta kažeš na to? - Upitala me je onako srećno. Klimnula sam glavom i

Ja: Da to bi bilo lepo, ali koga bih crtala? - Tu smo razgovarale još malo pa me je pustila da idem kući jer je izgleda bilo dovoljno za danas.

~~~Sledeći dan~~~

Užasno sam nervozna što idem u školu nisam spremna da pričam sa svima i jednostavno se plašim kontakta sa bilo kime, moji će ići da zamole razrednog starešinu da me nastavnici ne muče zbog događaja i da prijave da nisam baš da stupam u kontakte sa svima.

Kada sam ušla u učionicu svi su bili srećni, ali ne i ja. Otišla sam u zadnju klupu iako ne sedim tamo ali samo sam htela da budem sama. Ali naravno to nije bilo moguće moja Megy je došla do mene i odmah krenula da me zagrli kada me je pipnula ja sam se toliko uplašila da sam počela da vrištim i da je odgurujem od sebe. Ona nije znala šta ju je snašlo. Samo se odmaknula od mene i gledala me meni su suze krenule da teku i nisam ih ni zustavljala svi su me gledali kao "koji ti je kurac" fazonu, ja sam samo izašla iz učionice i otišla u wc. Mislila sam da će mi umivanje pomoći ali nije. Ostala sam još par trenutaka tamo i nekako uspela da se smirim. Kada sam se vratila u učionicu svi su me gledali i pitali su šta mi je ja sam samo produžila dalje i sela u zadnju klupu.

Kada smo imali čos sa razrednom ona me je upitala šta se dogodilo danas kada sam vrištala, ovi iz razreda su joj garant rekli, ja sam samo ćutala jednostavno nisam se usudila da progovorim...

~~~~~~Mesec dana kasnije~~~~~~~~

Moje stanje je isto, ne razgovaram sa nikim, retko jedem, zatvaram se u sebe. Kad bih otišla kod psihologa samo bih je pozdravila, više nisam ni crtala ni muziku slušala....

Jedine crteže koje sam nacrtala tj. portrete, na jednom je bila Megy, a na drugom je bio Dylan, ne znam zašto sam njega odabrala za drugi, mislim da sam ga najviše gotivila u celom razredu. 

I evo stigla sam do ordinacije psihologa, malo sam se izgleda zamislila pa sam pre stigla, i sve je kao i uobičajeno, ulazim pozdravljam je i sedam na onaj udoban dvosed. Pričale smo o mojem problemu sa kontaktom sa drugima. Opet ništa niti sam pričala niti obraćala pažnju na njih. 

Psiholog: Trebala bi da izabereš nekog ko ti prija i da krneš da ostvaruješ neke kontakte sa njim, ništa ozbiljno, ali da ga poljubiš u obraz kao pozdrav, da se rukujete, da pričate i tako. Pa šta kažeš da li bi mogla to da uradiš? - učtivo me pitala.

Ja: Da, mislim da mogu to da uradim.

Psiholog: Pa koga bi izabrala?

Ja: Megy mislim.

Psiholog: A da li bi mogla da probaš sa nekom osobom suprotnog pola?

Ja: Znate da od nesreće jedva mogu da gledam u mušku osobu, a ne da pričam sa njom. - pobesnela sam zato što nije shvatila da je samo Megy preveliki korak.

Psiholog: Meni se ne čini tako još mi nisi rekla ko je onaj mladi momak na tvom crtežu.

Ja: Ne znam mislim da još nisam spremna da pričam sa njim.

Psiholog: "Ako ne učestvuješ u trci, nikad nećeš pobediti."

Ja: Anoniman?

Psiholog: Da.

Ja: Probaću da mu priđem i da pričam sa njim. - rekla sam uz jedan kiseli osmeh.

_____________________________________________________________________

Nastavak je tu i konačno u sledećem se pojavljuje Dylan :)

Vote i comment molim vas recite mi šta mislite :D