Pisma jednoj devojci

Nema te...

Prošlo je deset dana od kad smo se zadnji put videli. Kada smo se konačno zagrlili, odmah mi je bilo toplije te hladne oktobarske večeri. Devojka koja mi toliko znači i koju toliko volim, ponovo je bila pored mene. Pomislih: "Ne znam kako sam mogao bez nje ovoliko dugo, želim da je gledam svakog dana od sad, da nadoknadimo vreme koje nismo proveli zajedno". Nažalost, to nije bilo moguće...

Sutradan si mi rekla kako se ne osećaš dobro i kako te slama temperatura. Iako si se osećala slabo, htela si da izađeš iz kuće. Radoznala kao maca htela si da istražuješ svet umetnosti, jer to je ono što te ispunjava, a nemiran duh nije ti davao da sediš mirno, to je bilo jače od tebe. Radovao sam se jer sam video da se osećaš bolje i što ću te ubrzo videti, ali opet, temperatura se ponovo pojavila i vratila te u krevet. Morao sam da se pomirim sa tim da te neću videti još najmanje nedelju dana...

Koliko god želeo da si tu, da mogu da te zagrlim, da te poljubim, moraću da sačekam, jer voleti nekoga znači i pustiti ga da se odmori kad je to potrebno, a tebi je sad odmor i više nego potreban...

Kada voliš nekoga, srce traži da ta voljena osoba bude stalno u blizini. Iako oseća ljubav iz daljine, ono želi nežan dodir ruke, topli zagrljaj i vreli poljubac, jer to je ono što ga pokreće još više, ono što ga ubrzava i usrećuje. Kada tu voljenu osobu ne vidiš dugo, srce počinje da pati, a za njim i duša. Bez nje, sekunde traju kao sati, a dani kao nedelja. Što više vreme prolazi, to je teže podneti njeno odsustvo. Bez nje u mojoj blizini, osećam da mi nešto fali. Fale mi njeni zagrljaji, poljupci, dodiri... Njen glas i njeni pogledi... Njeno srce da kuca pored mog... Fali mi ona...