Od svetice do grešnice 🔚

Dvanaesto poglavlje

SOFIJA

Koliko god se mi osvrtali, čekali, žalili i tražili, kilometri ostaju za nama. Pored toga, oni koji se nameću, kao cilj, ambicija, potreba, strast ili emocija, obično ne pitaju za prošlost. Koliko treba biti nemaran pa se uhvatiti u koštac s vremenom, opet koliko glup, pa pokušati usporiti taj protok, ili pak biti lud, pa ne obraćati pažnju na neminovnost propasti i uživati sa dragim ljudima u malim, ludim stvarima, kojima svako od nas da ime.

Mihajlo je nedelju i pet dana bio u Palermu i šestog dana me je pozvao i rekao mi da ga sačekam ispred fakulteta. Čim sam ga ugledala, nisam mogla da ga pustim iz zagrljaja. Dugo smo stajali zagrljeni na parkingu fakulteta. Mnogo mi je nedostajao.

Dok je vozio, primetila sam da je umoran. Ma koliko bilo mračno u autu, videla sam neku muku na njegovom licu.

- Spavaj slobodno. - pogledao me je.

- Ma ne spava mi se. Pre bih rekla da si ti umoran.

- Primećuje se?

- Da. Zaustavi auto, molim te.

Pogledao me je zbunjeno. - Malena, imamo još sat vremena vožnje.

Nisam ga ni pitala kuda idemo. Bio mi je potreban njegov zagrljaj.

Odmahnuo je glavom, pokušavajući da ostane pribran. Spustila sam glavu na njegovo rame i položila ruku uz njegovo koleno. Pogledao me je i zaustavio se na mojim grudima, koje su se ravnomerno dizale i spuštale, a potom je obarao pogled ka mom prikrivenom međunožju. Muzika sa radija je dopirala dok je u kolima bilo pakleno vruće.

Nemoj kriviti sebe

Za sve prohujale dane

I nemoj zamrzeti mene

O nemoj, nemoj molim te.

Oprosti za svaki dan

Oprosti za svaku noć

Oprosti mi, dušo, za sve.

Samo mi je još ova pesma falila!

Dođavola!

Znam proklinješ mene

I znam da s tugom se boriš

I evo za oproštaj molim

Nadam se bar malo me voliš.

- Je li ti vruće? - upitao me je.

Umesto da mu odgovorim, samo sam se nagnula nad njim i poljubila ga.

Baš me briga što vozi.

Neka se slupamo odmah sada.

- Pakleno mi je vruće. - čuje se šapat sa mojih usana.

- Stigli smo. Samo da se parkiram.

- Gde smo stigli? - nasmejala sam se.

- Mogao sam u Tunguziju da je odvedem, ne bi me ni pitala gde je vodim.

- U pravu si. Dakle? Gde se nalazimo?

- U Aranđelovcu.

- Šta ćemo u Aranđelovcu?

- Ovaj hotel je sjajan. Mirno je mesto. Neće nam niko smetati.

- Nisam ponela garderobu...

- Vraćamo se sutra, malena. Ne brini.

Zadovoljno sam zurila nekoliko minuta u predivan apartman.

Uh!

- Samo sam hteo da pobegnemo od svih.