Od svetice do grešnice 🔚

Devetnaesto poglavlje

MIHAJLO

Od dana kada je Sofija došla kod mene, ljubio sam je i voleo svakog dana, svake noći - kao da nam je zadnji put. Predala mi se, htela je da bude slatka, neodoljiva, pohotna i samo moja. Iskrila je strast među nama, shvatio sam da Sofija nije prolazna žena u mom životu. Prirasla mi je srcu. Pored svega me je želela i na našu sreću - imala me je i imaće me.

Teško mi je da zaspim bez nje. Navikao sam se brzo, a kao što kažu - kada je nešto dobro, brzo se navikneš. A ona je baš dobra navika, prija, lepo se ljubi, voli se, ma samo da je čovek poželi. Da je nema, trebalo bi je izmisliti. Toliko je dobra.

Kada sam se vratio s posla jednog popodneva, zatekao sam Sofiju u dnevnoj sobi kako plače.

Šta li se sad dogodilo? Kada sam kretao na posao sve je bilo u redu. Kroz glavu mi prolazi bezbroj ružnih stvari dok koračam ka njoj.

- Malena, jesi li dobro? Nije valjda dolazio onaj...

Pogledala me je i prekinula. - Nije dolazio, hvala Bogu.

- Zašto onda plačeš?

Prišla mi je i obrisala suze. - Trudna sam.

Ukočio sam se i ostao bez vazduha na trenutak.

- Trudna? - promucao sam.

- Da.

Privukao sam je sebi i zagrlio je čvrsto.

- Anđele moj, hvala ti.

- Mihajlo, ovo znamo samo ti i ja. U redu?

- Naravno, anđele. Nećemo govoriti čak ni Violeti. Niko ne sme još uvek da zna. Pogotovo ne naši neprijatelji.

Oboje smo bili presrećni zbog bebe, oboje smo se radovali i jedva smo čekali da dođe na svet - sve dok njena majka nije došla i rekla nam da zna za trudnoću. Kunem vam se da ne znam kako je saznala jer nikome nismo govorili. Ona je naravno rekla Vladimiru - koji nam je neprestano pretio. Gušili su nas sa svih strana - pogotovo Sofiju, a mi smo se i dalje držali čvrsto i nismo im dopuštali da nas sruše. Zakleo sam se sebi da ću se boriti za nas.

Prvom polovinom meseca Sofija se razbolela. Nije mogla iz kreveta da ustane. Bilo joj je loše. Radio sam mnogo, ali nisam mogao da je ostavim. Minimum tri puta dnevno sam izlazio sa posla i odlazio do stana da je obiđem. Usput sam kupovao voće, flaširanu vodu i sve ostalo neophodno. Kuvao sam joj supe - iako nikada ranije to nisam radio. Gledao sam da joj ništa ne zafali i da se oporavi što pre. Doktor je rekao da je stomačni virus, ali da mora dobro da se pazi jer je trudnoća u tom periodu rizična. Koristio sam svaki slobodan trenutak da skoknem do stana da je vidim, zagrlim, poljubim i utešim. Po prvi put u životu ozbiljno brinem za neku ženu.

Znao sam da se bojala za mene, jer joj je Vladimir uterao strah u kosti, ali ja ga se nisam bojao. Bojao sam se samo za nju - da nju ne povredi. Kada je trudnoća malo odmakla i kada joj je bilo bolje - otišla je. Vratila se Vladimiru, a ja joj nisam prebacivao jer sam znao da nije otišla zato što želi, već zato što mora. Pre toga sam joj nekoliko puta rekao da sam spreman da se žrtvujem zbog nje.

SOFIJA

Znala sam da mi je trudnoća rizična, ali trudila sam se svim silama da je iznesem do kraja. Taman kada sam ušla u peti mesec - dogodilo mi se nešto što nikada neću preboleti, prežaliti i oprostiti. Bila sam u Mihajlovom stanu, a Mihajlo je tada bio na poslu. Morao je da ostane duže. U jednom momentu, dok sam gledala nešto na tv-u začula sam zvono na vratima. Otvorila sam ih i ugledala Vladimira.

- Otkud ti? - gledam ga uplašenim pogledom. Sam njegov pogled mi je jeziv. Jako me je udario i ušao unutra. Zatvorio je vrata i odvukao me dnevne sobe. Bila sam bukvalno bespomoćna jer nisam mogla da se pomaknem. Noge su mi se ukočile, ceo telo mi je drhtalo.

- Da sam znao da si kurva, nikada te ne bih oženio. Saznao sam da si prevarila Lazara sa onom budalom. Tvoja majka je samo htela da te opere... Htela je da ti pomogne, ali ne... ti se nisi opametila. Nastavila si da se kurvaš.

- Ne kurvam se!

- Nego šta radiš? Lazara si varala sa onom budalom, a sada i mene varaš sa njim. Neverovatno. I prvi i drugi put imaš istog ljubavnika. Vidi, srce, ja to neću da dozvolim. Ja sam u Americi najmoćniji čovek i...

- Baš me briga! Radiću šta ja hoću! Lepo sam ti rekla da želim da se razvedemo, da te ne bih brukala...

Opalio mi je šamar. - Da se razvedemo pa da pišu sve i svašta baš sada kad sam na samom koraku da postignem svoj cilj? Neću da dozvolim da mi nabijaš rogove ni preko medija, ni ovako. Jesi li me razumela?

- Nisam! Shvati već jednom da te ne volim i da volim drugog čoveka.

- Zato što si kurva. To smo razjasnili. - pobesneo je, nekoliko puta me udario, a onda je uradio nešto što nisam očekivala. Silovao me je.

Tuga. Bes. Mržnja. Bol. Skupilo se sve u meni. Osećala sam se očajno i grozno.

Mihajlo je saznao kada se vratio s posla i odmah me odveo kod doktora, koji nam je nakon obavljenog pregleda saopštio bolnu vest. Naše dete je ubijeno. Doživela sam spontani. Vladimir ga je ubio. Ubio je moje i Mihajlovo dete koje smo toliko želeli. Iste te večeri sam pala u depresiju. Mihajlo je non-stop bio pored mene, ali i njemu je bilo teško. Njegova majka je doputovala iz Palerma samo kako bi bila pored nas. Mihajlo joj je sve objasnio, a ona je spustila loptu prema meni i bila je pažljiva i dobra. Dok je Mihajlo bio na poslu, ona je bila pored mene i izgradile smo sjajan odnos. Poput majke i kćerke. Uspela je da mi nabaci osmeh na lice posle dužeg vremena.