Leptir u boji slobode [p.sh & k.hj]

Poglavlje 7.

Dvojici mladića je do Seoula ostalo svega pola sata. Nisu se usuđivali da bilo šta spomenu u vezi toga na glas. Kao da su se bojali svega što ih čeka u tom gradu. Uistinu, nisu ni znali šta da očekuju.

Započinjali su novi život, daleko od svoje prošlosti koje više nisu želeli da se sećaju, ali nisu bili sigurni da li su dovoljno sposobni da izgrade bolju budućnost.

Čak je i atmosfera u Seonghwinom automobilu bila pomalo napeta. Hongjoong je uporno premotavao stanice na radiju. Nije bio zadovoljan ni jednom pesmom koja se puštala na njemu. Za to vreme, Seonghwa je besneo zbog nemarnih vozača koji su ga uporno preticali, iako im nije bilo dozvoljeno na putu kojem su se vozili.

Uz to, razmišljao je o svojoj porodici. Pošto je bila nedelja, znao je da su svi kod kuće preko celog dana. To mu je vratilo sećanje na svaki odlazak kod očevih roditelja na nedeljni ručak, koji niko od njih nije smeo da propusti. Pitao se da li su i danas otišli ili su bili previše ponosni da bi tek tako babi i dedi objasnili zbog čega njihov unuk nije kod kuće, niti namerava da se vrati.

Seonghwa je oduvek više voleo babu i dedu sa mamine strane, ali njih nisu toliko često posećivali jer su živeli u sasvim drugom gradu. Što je bilo krajnje nezahvalno prema Seonghwi, jer ga oni nikada nisu toliko zapitkivali i gurali nos tamo gde im nije mesto. Za razliku od ovih koje je viđao najmanje jednom sedmično.

Često bi umeli da mu postavljaju neprijatna pitanja, a najviše je mrzeo kada bi počeli da se interesuju za njegov ljubavni život kojeg, na njihovo iznenađenje, nikada nije imao. Baš se pitao zašto.

Doduše, Seonghwa nikada nije imao prilike da se zaljubi. Tačnije, nikada nije pronašao osobu prema kojoj bi mogao da ima takva osećanja.

Devojke u njegovoj školi se nikada nisu interesovale za dečake kao što je bio on, niti se on interesovao za devojke koje su imale čudne standarde. Ionako se odavno pomirio sa tim da se neko poput njega ne može nikome svideti.

Bio je dosadan, nije imao nikakva posebna interesovanja, mrzeo je izlaske i niko ga nije smatrao atraktivnim muškarcem. Uz to je i stalno ćutao. Njegovi vršnjaci su često umeli da kažu kako nikada ne bi saznali kako mu zvuči glas da nije bio aktivan na časovima.

Mada, nije posebno žalio zbog toga. Više ga je bolelo to što nikada nije imao prijatelja. Kao da su njegovo mirno ponašanje i izgled uticali i na to ko će sve želeti da se druži s njim. Tako je nastao i njegov problem sa samopouzdanjem.

"Seonghwa", iz misli ga trgnu Hongjoong.

Stariji na trenutak upitno okrenu glavu prema njemu. Ponovo je imao svoju beležnicu u krilu i olovku u ruci. Stvarno je bio znatiželjan šta toliko piše u njoj.

"Reci", uzvrati, te skrenu ponovo pogled ispred sebe. Kako su bili bliži Seoulu, činilo mu se da je na putu bila sve veća gužva. To je u njemu stvaralo anksioznost.

Hongjoong se okrenu čitavim telom prema njemu, te nasloni glavu na ruku koja mu je bila na prednjem delu automobila. Time je dao svom vozaču do znanja da ga je ponovo zainteresovano gledao. Seonghwa je morao da se zapita da li je mlađi zapravo uživao u tome da ga čini nervoznim.

"Da li ti se sviđa neko?", upita.

Stariji ga ponovo pogleda. Nije očekivao da će Hongjoongu pasti na pamet da ga pita tako nešto, naročito ne nakon što je baš o tome i sam razmišljao.

"Da li ti izgledam kao osoba kojoj se sviđa neko?", upita, ozbiljnim glasom, na šta mlađi iste sekunude zakoluta očima.

"Ma daj, Hwa! Zbog čega ubijaš i ono malo nade u meni da nisi dosadan?"