Leptir u boji slobode [p.sh & k.hj]

Poglavlje 8.

Bilo je tri sata iza podneva kada su ušli u Seoul.

Očekivano, zaglavili su se u gradskoj gužvi, te im je već neko vreme automobil stajao u mestu. Pomerali su se tek na svakih nekoliko minuta i zbog toga su postajali dodatno nervozni. Uz to, bilo je previše bučno za njihov ukus. Pogoto za Seonghwin, jer su sirene susednih automobila odzvanjale čitavim gradom.

Glavom naslonjen na volan svog automobila, razmišljao je o svemu onome što mu je mlađi rekao. Ne samo u razgovoru kojeg su poslednjeg vodili, već o svemu što je za ovih dva dana čuo od njega. Počev od noći kada su se upoznali, pa sve do sada.

Razmišljao je o Hongjoongovom osmehu kada mu je rekao svoje ime i o sjaju u njegovim očima kada god bi mu se obratio. Niko nikada nije imao takav odnos prema njemu. Nikada nije imao pravog prijatelja kojem je zaista bio bitan.

Nije bio ni najsigurniji u to da li mu je mlađi prijatelj. Poznavali su se svega dva dana, i uprkos tome što su za to vreme dosta toga saznali jedan o drugom, nije znao da li je pravo vreme da budu nešto više od običnih poznanika. Pogotovo nakon što mu je Hongjoong priznao da mu se sviđa. Takvo priznanje je i dalje bilo sasvim novo za njega i čak je bio skeptičan oko toga da li ga je dobro razumeo.

Uostalom, zašto bi se ikome poput Hongjoonga sviđao neko poput Seonghwe? To pitanje je nebrojano mnogo puta postavio sebi, ali nikako nije pronalazio odgovor. I dalje je smatrao da je plavokosi mladić bio dosta zanimljiviji od njega i da mu ne prija društvo dosadne osobe kao što je bio stariji.

Uz to, Seonghwa je znao za sebe da je strejt. Bolje rečeno, njegovi roditelji su tako nešto zahtevali od njega. Odrastao je u sredini u kojoj je bilo sramota čak i pomišljati na to da ti se svidi neko ko je istog pola kao ti, tako da nikada nije ni bio u prilici da preispituje svoju seksualnost, niti je imao potrebu. Sada, kada se našao u situaciji u kojoj mu je drugi mladić rekao da mu se sviđa, nije mogao, a da ne razmišlja o načinu na koji on gleda Hongjoonga.

Znao je da mu prija njegovo društvo. Polazilo mu je za rukom da ga zasmeje čak i kada mu nije do smeha, ali i da ga smiri kada postane nervozan. Voleo je da ga sluša, čak i kada priča o najobičnijim stvarima i da gleda u njega, čak i kada ništa ne radi. Ali, ono što se iz sve snage trudio da izbaci iz glave su misli o tome da li mu je na bilo koji način bio privlačan. Plašio se onog što bi mogao da shvati, te je davao sve od sebe da mu tako nešto ni ne pada više na pamet.

Tada dozvoli sebi da okrene glavu prema Hongjoongu, i dalje naslonjen na svoj volan. Sada je jasno mogao da gleda u mladića koji je običaju pisao nešto u svojoj beležnici. Činilo mu se kako je to uvek radio kada god ne bi pričali. Hongjoong brzo uhvati pogled starijeg, te se osmehnu.

"Još uvek mi nisi rekao šta toliko pišeš", prvi progovori Seonghwa, na šta mlađi brzo zaklopi beležnicu u svome krilu.

"Od malena sam želeo da se bavim muzikom. Nije mi bilo važno da li ću je svirati, pevati ili pisati, bilo mu je bitno da nešto stvaram. Ali pošto mama nikada nije imala sredstava da mi plaća časove, ostajala mi je samo treća opcija. Zbog toga i dan danas pišem pesme, ali sam se odavno pomirio s tim da će ostati samo u mojim sveskama."

Seonghwa ga iznenađeno pogleda. Nije ga iznenadilo ono o čemu mu je mlađi rekao da piše, već to što mu je dao do znanja da je na neki način odustao od svog sna. I to samo zbog toga što nije imao dovoljno novca. To ga podseti na život kojeg je ostavio iza sebe. Njegovi roditelji nikada nisu imali finansijskih problema, ali i pored toga je bio nesrećan jer mu nisu dozvoljavali da ga koristi onako kako on želi. Odavno je shvatio da neki ljudi zaista ne zaslužuju bogatstvo.

"Jesi li pokušao da svoje tekstove prodaš nekom izvođaču?"

Hongjoong klimnu glavom. I dalje je imao maleni osmeh na licu, ali je Seonghwa znao da nije bio ravnodušan oko teme koju su pokrenuli.