Leptir u boji slobode [p.sh & k.hj]

Poglavlje 12.

Prvi sunčevi zraci su se probili kroz maleni prozor motelske sobe u centru Seoula. Iako je jutro bilo toplo, u vazduhu se i dalje osećao miris kiše koja je pljuštala prethodnu noć. Grad je već oživeo; uobičajeni zvuk sirena i žamor ljudi je gotovo odzvanjao ulicama.

Uprkos tome, mladić plave kose je i dalje mirno ležao u svome krevetu. Oduvek je imao naviku da se budi rano i često bi sate provodio zureći u plafon i razmišljajući, dok se konačno ne natera da ustane. Sada je bilo drugačije. Sada pogled nije mogao da skloni od osobe koja je još uvek spavala pored njega. Hongjoong se osmehnu.

Ležao je na stomaku, naslonjen na svoju ruku. Bio je nešto niže od Seonghwe, pa je tako sa lakoćom mogao da gleda u njegovo uspavano lice. Šiške su mu neuredno padale preko očiju dok su mu usne bile razdvojene. Kako je disao, tako je ispuštao hrapave zvuke, koje su mlađeg još više terale na smeh. Nije znao čime je uopšte zaslužio da se probudi pored nekoga kao što je Seonghwa.

Ruka mu je bila ispružena tako da se nalazila tačno pred Hongjoongom, koji odmah ugleda narukvicu koju mu je kupio. Oseti se poput zaljubljenog deteta kada je shvatio koliko je zapravo pocrveneo jer su imali iste. Kada je reč o Seonghwi, činilo mu se da je crveneo i zbog najobičnije sitnice.

Uistinu, Hongjoong nikada nije imao sreće kada je reč o zaljubljivanju. Naročito zbog toga što ga sredina u kojoj je živeo nikada nije prihvatala, niti je iko bio dovoljno hrabar da poput njega prizna ono što zaista i jeste. Zbog toga mu je bilo gotovo nestvarno koliko stvari se preko noći promenilo između Seonghwe i njega. Nisu još uvek razgovarali o tome, ali nije ni želeo da previše razmišlja.

Ono u šta je svakako bio siguran, jeste da mu se stvarno sviđao stariji mladić. Iako mu je na prvi pogled delovao kao potpuno prazna osoba, brzo je shvatio da samo nije imao prilike da pokaže sebe i svoje prave vrednosti. Bio je razuman, saosećajan i brižan, u tolikoj meri da je sebe izgubio zbog toga. Trudeći se da svima udovolji, zanemario je sebe i svoje potrebe.

Zato je Hongjoong odlučio da će učiniti sve kako bi mu pomogao da pronađe sebe.

Tada ga iz misli trgnu vibracija na svom mobilnom telefonu. To ga natera da brzo iskoči iz kreveta i uzme ga u ruku, nadajući se da neće probuditi Seonghwu. Odahnu, kada je shvatio da je stariji i dalje bio u čvrstom snu.

Spusti pogled na ekran telefona. Iako je broj bio nepoznat, bilo mu je sasvim jasno od koga je dolazio poziv. Očekivao ga je ovih dana, da je čak bio i iznenađen time što ga ranije nije dobio.

Ipak, strah je preovladao čitavim njegovim telom, koliko god da je predhodno mislio da je spreman da se suoči sa njim.

Zatvorivši se u kupatilo, uzdahnu duboko, te prisloni telefon na uvo. Nije se usuđivao da bilo šta prvi kaže, ali je dosta toga govorio svojim teškim disanjem.

"Nisi u Andongu?", bilo je sve što je čuo sa druge strane veze.

"N-nisam. Otišao sam po novac." Trudio se da ostane smiren.

"Gde se nalaziš sada?"

Hongjoong proguta knedlu. Nije bio najsigurniji šta bi trebalo da kaže. Ispao bi glup kada bi tek tako rekao da je u Seoulu, ali takođe nije želeo ni da laže. Bilo mu je dosta bežanja sada, kada je konačno pronašao razlog da ostane.

"Nemam ga još uvek kod sebe. Javiću ti se čim ga budem nabavio", brzo odgovori.

"Mali, vrlo dobro znaš sa kim imaš posla. Svestan si toga da te mogu vrlo lako pronaći i uzeti novac na svoj način?"

"Daj mi još samo nekoliko dana." Bio je čak u stanju i da ga moli.

"Dajem ti dva dana. Za tačno četrdeset i osam sati ću te ponovo pozvati i ti ćeš mi reći gde se nalaziš. Ako izbegneš odgovor ili se ne javiš, ne želim ni da te podsećam šta ti se sve može dogoditi."