Leptir u boji slobode [p.sh & k.hj]

Poglavlje 2.

Nakon još pola sata vožnje, daleko izvan Andonga, Seonghwa je konačno odlučio da parkira, s namerom da odspava nekoliko sati, jer je glava već počela da mu pada sa ramena. Bio je umoran i znao je da će dovesti i svoj i život mladića pored sebe u opasnost, ako takav nastavi da vozi.

Zaustavio se odmah pored autoputa, tako da ne smeta ostalim vozilima koji prolaze, te probudio Hongjoonga koji se uspavao samo nekoliko minuta nakon što su krenuli.

"Hoće li biti u redu ako ostanemo ovde na neko vreme? Odspavao bih malo", upita, na šta sanjivi mladić klimnu glavom. Seonghwa nije bio najsigurniji da li je uopšte i razumeo šta ga je pitao, jer je iste sekunde ponovo zaspao, ali je ipak u ruke uzeo maleno ćebe koje je imao na zadnjem sedištu, osetivši kako mu postaje hladno.

Još jednom je proverio da li je dobro zaključao sva vrata od automobila, u slučaju da Hongjoongu padnu na pamet neke zle namere dok spava, te se smesti tako da mu bude udobno, spustivši svoje sedište. Imao je lak san, tako da i nije bilo šanse da mu mlađi bilo šta uradi iza leđa. Barem se nadao da je tako.

Dozvoli sebi da baci još jedan pogled na njega, te se osmehnu. Bio je dovoljno mali, da se potpuno sklupča na svom sedištu, glavu naslonivši na prozor. Njegova široka dukserica u jarkoj narandžastoj boji bila je tolika, da ga celog progutala i Seonghwi se činilo da je upravo ona i isticala njegovu plavu kosu, s obzirom da se radilo o dve komplementarne boje.

Stariji uzdahnu, te svoje ćebe prebaci preko mlađeg.

"Loš potez za nekoga ko je obećao da će od sada uvek stavljati sebe ispred drugih", promrmlja, te se i on sam sklupča u svom sedištu, osetivši kako zadrhta od hladnoće.

Ujutru ga je probudio košmar.

Nije ih često imao, ali bi mu zbog njih uvek opalo raspoloženje. Bili su često toliko gadni, da bi se uvek znojio, a ponekada čak i plakao u snu. Uglavnom je sanjao nepovezane stvari koje se nisu graničile sa realnim i svaki san je imao neki određeni motiv, o kojem bi narednog dana razmišljao, pokušavajući da shvati njegovo značenje.

S mukom se naterao da otvori oči. Osetio je bol u vratu, koju je po svemu sudeći prourokovalo neudobno spavanje, ali ono, što mu je zaokupiralo pažnju, bilo je ćebe koje je sada bilo preko njega. Pridignu se sa svog mesta, susrevši se sa plavokosim mladićem koji je i dalje bio na svom mestu, pisajući nešto u jednoj od svojih beležnica.

Seonghwa protrlja oči, tako pridobivši svu Hongjoongovu pažnju. Čim su im se pogledi sreli, mlađi se široko osmehnu, na taj način pozdravivši svog vozača koji na to samo klimnu glavom. Nakon toga baci pogled oko sebe, uvidevši da je napolju padala kiša. Raspoloženje mu je bilo jednako kao što je bilo vreme napolju.

"Šta pišeš od ranog jutra?", upita i nagnu se, kako bi pokušao da bilo šta pročita iz Hongjoongove beležnice, učinivši da je on iste sekunde zatvori.

"Podne je", odgovori.

Seonghwa tek tada pogleda na svoj ručni sat, čije su kazaljke potvrdile reči mlađeg. Nije planirao da spava toliko dugo. Do sada su već mogli da stignu u Seoul.

"Zašto me nisi budio?", upita besno, na ivici toga da počne da histeriše, na šta Hongjoong samo slegnu ramenima.

"Nisam želeo."

Stariji dozvoli sebi da zakoluta očima, iako nije imao prava da se ljuti na njega. Uostalom, nije mu ni rekao da treba da ga probudi.

Nakon toga konačno otključa sva vrata od svog automobila, svestan toga da je mlađeg držao u zatvoru čitavo jutro.

"Odradi sve što imaš sada. Što pre krenemo, brže ćemo stići."

"Zar stvarno misliš da sam čekao da se probudiš da bih napustio automobil?", odmah upita mlađi, uspevši da izazove paniku na Seonghwinom licu.