Leptir u boji slobode [p.sh & k.hj]

Poglavlje 9.

Ostatak večeri su proveli mirno. Nisu previše razgovarali i činilo se da su obojica bili u svome svetu. S vremena na vreme bi Hongjoong dobacio poneki komentar na film koji se prikazivao na televiziji i nakon što bi se Seonghwa složio s njim, ponovo bi se ućutali. Ležali su jedan pored drugog na Hongjoongovom krevetu, ali ovog puta im se tela nisu dodirivala. Stariji je bio taj koji se trudio da tako i ostane.

Uz to, misli su mu letele na Hongjoongov sutrašnji susret sa ocem. Znao je da ni mlađi nije siguran šta da očekuje i zbog toga se plašio da time ne povredi sebe. Mada, nije imao prava da se meša u njegove odluke. Znao je da će Hongjoong svakako uraditi po svome. Uostalom, ni on njega nije poslušao kada mu je rekao da odgovori na bratovu poruku.

Ono što je mogao i ono što je želeo da uradi, bilo je da bude uz njega šta god da se desi. Nije mogao ni da zamisli kako se osećao nakon što je izgubio majku, te je morao da da sve od sebe samo kako bi barem malo ugasio patnju koja se krila u Hongjoongu. Znao je da je ima. Iako se stalno smejao, u njegovim očima je mogao da pročita svaku njegovu emociju.

Kada god bi spomenuo majku, onaj sjaj u njima bi nestao. Ugasio bi se, kao da nikada nije ni bio tu.

"Šta misliš, hoće li me otac prihvatiti?", najednom upita. Seonghwa se nije iznadio tim pitanjem. Razumeo je da se takve stvari motaju mladiću po glavi.

"Ne znam. Šta ti misliš?"

"Iskreno, ne mislim ništa. Iz maminih priča sam shvatio da nije loš čovek, ali nisam siguran koliko je voljan da nakon toliko godina gleda na mene kao na svog sina."

Čuvši ga, stariji se okrenu čitavim svojim telom prema njemu, te se natera da ga konačno pogleda u oči. Izbegavao je to još od njihovog poslednjeg zagrljaja, ali sada je to bilo neizbežno.

Hongjoong je izgledao neobično mirno. Ležao je na stomaku, obgrlivši jastuk, glavom okrenutom prema njemu. Sada je na sebi imao običnu belu majicu koju je izvukao iz svog ranca, ali Seonghwa i dalje nije mogao da izbaci iz glave to, kako je izgledao bez nje. Uzdahnu, te pokuša da se fokusira na bitnije stvari.

"Saznaćeš sutra. Nemoj previše da razmišljaš o tome jer ćeš se unervoziti. Znam iz ličnog iskustva."

"Trudim se da ne razmišljam, ali je jače od mene. Čini mi se da u ovakvoj situaciji ne mogu da kontrolišem misli."

"To je normalno, ali barem pokušaj da ne zalaziš u dubinu. Nećeš ništa promeniti ako unapred smišljaš šta ćeš sve da mu kažeš. Nije kao da znaš šta je u njegovoj glavi."

"U tome i jeste problem. Ne znam šta da očekujem."

Seonghwa se namršti.

"Šta je najgore što može da se desi?"

"Nemoj tako nešto da me pitaš! Ne želim da razmišljam o posledicama", povika, zarivši glavu u jastuk. Stariji je mrzeo činjenicu da mu nije bio ni od kakve pomoći, jer mu deljenje saveta nikada nije išlo od ruke.

"Šta god da se desi, uz tebe sam. Zajedno ćemo rešiti svaki problem, u redu?", upita na kraju, osmehnuvši mu se tek toliko, da mu da do znanja da je stvarno tako mislio.

Hongjoong na to ispusti jedan težak uzdah, ali ipak klimnu glavom. Više ni nije znao kako da se zahvali Seonghwi. Učinio je toliko toga za njega, da nisu postojale reči kojima bi mu opisao koliko mu je sve to značilo. Imao je sreće da je stariji bio svestan svega.

"Pokušaj da zaspiš sada. Sutra nas obojicu čeka naporan dan", dodade, te se konačno natera da ustane sa kreveta. Njemu je pripadao onaj do vrata, te je bilo neophodno da se pomeri sa ovog, iako mu ni malo nije bilo do toga. Hongjoong se nezadovoljno napući na to, ispruživši ruku preko praznog mesta, na kojem je sve do pre nekolilo sekundi ležao Seonghwa, ali ne reče ništa. Bio je previše umoran da bi mu se usprotivio.