Maj, 2011. │ sadašnjost
Vratila sam se tek pred kraj radnog vremena, sa skoro potpuno punom karticom na aparatu.
„Šta ti je, Džeki?", Miško zabrinuto gleda za mnom dok ulazim u sobu koja je nekad bila crveno osvetljena mračna komora za razvijanje fotografija, a danas je kancelarija i štamparija.
Vadim bateriju iz aparata i ostavljam je da se napuni, pa se hvatam za papirologiju. Na Miškovo nesnosno coktanje se okreće i Aleksandra, koja skuplja i slaže urađene slike.
„Jelice, šta se desilo?", seda na sto i okreće mi glavu ka sebi. „Bela si kao kreč i crna k'o noć", donosi iz kupatila nakvašen toalet-papir i trlja mi obraze.
Strovaljujem se na naslon ćutke i puštam je da radi sa mnom šta hoće. Jedva da imam snage da dišem, a kamoli da se bilo kome suprotstavljam. Miško donosi čašu hladne limunade iz obližnje poslastičarnice, i ispijam je u tri velika gutljaja.
„Hvala ti, Mile", poljubim ga u topao dlan kojim mi opipava lice, i osmehnem se nekako.
„Nema našta", odmahne rukom, pa mi u istoj čaši donese vodu. „Neka si se ti povratila... je l' ti to 'oćeš da ja ovde odapnem od brigu za tobom? Taman si se vrnula malo u normalno stanje, sad si opet skrenula s pamet?"
„E moj Mićo, nisam ti ja u vinklu odavno...", uhvatim se za jedan od papira i shvatim da ne mogu da ga izvučem jer ga pritiska Aleksandrina zadnjica. Podignutom obrvom mi daje do znanja da neće da mrdne dok joj ne kažem šta me je sad spopalo, i jasno mi je da mi je jedina mogućnost da propevam.
„Mitre, neko je ušao", diskretno mu naređuje da nas ostavi same, što on ne konta iz prve.
„I ti li si odlepila sad, pa načujavaš?", vrti rukom pored glave.
„Nas dve moramo da popričamo o nečemu ozbiljnom", vidim da joj se fitilj pali. Nikad nije bio dugačak, te ja preuzmem stvar kako bih je sprečila da skoči na njega i udavi ga.
„Miško, hajde nas, molim te, ostavi nasamo na pet minuta, hoćeš li?", pitam umilno.
„Prava si veštica, Leki", upire prstom u nju. „Ja kao nisam ozbiljan?"
Jedna od stvari koje Aleksandra ne podnosi su nadimci. Šanse su ogromne da vam životni vek bude značajno regulisan bude li iz vaših usta izletelo bilo šta tog tipa, a da je upućeno njoj. Sa druge strane, i ona ih retko kome daje. Postoji možda ukupno troje ljudi na Zemlji koji imaju to zadovoljstvo da ih baš, baš voli, pa im tepa.
I nije da se hvalim, ali jedna od njih sam ja.
Druga stvar koju Aleksandra ne podnosi su odrasli ljudi zarobljeni u telu deteta. Znači, Mitra. I sa njim i mene, ali samo polovično, jer mene ipak onim drugim delom srca obožava. To sam već rekla.
Da pogled može da ubije, Miško bi ove sekunde bio sprašen.
Znam da nije lepo smejati se tuđoj nesreći, ali ja sam na ivici da puknem.
„Bar neka korist od tvog ludila", proreži ispod glasa i prevrne očima.
„Bog da mi vas poživi još hiljadu godina!", ustajem i oboje ih istovremeno grlim i ljubim u obraz. Osećam pod rukom kako se Aleksandra opušta, i vidim osmejak. Mali, ali značajni osmejak. Znam ja da ona nije toliko ledena kakvom pokušava da se predstavi.
„Vas dve bi bez Mileta bile..."
„Milence, nemoj. Nemoj, i mene će s tobom u top da strpa, a ionako ću i sama sebe", munem ga laktom.
YOU ARE READING
DALEKO OD OBEĆANJA
Romance• NAPOMENA • SVA AUTORSKA PRAVA SU ZAŠTIĆENA! SVAKO NEOVLAŠĆENO KORIŠĆENJE I KOPIRANJE DELA ILI CELE PRIČE BIĆE STROGO SANKCIONISANO! Jelena Lazarević je dvadesetsedmogodišnjakinja koja je ostvarila većinu svojih snova. Uspešan je fotograf, ima kraj...