DALEKO OD OBEĆANJA

14

U meni se prepliću prošlost, sadašnjost i budućnost.
Oko mene, takođe.
Kao da sam sredina vremenske ose, one o kojoj smo učili u školi, iz istorije, stojim na mostu pored tvrđave i vrtim prstenje na desnoj ruci.
Samo što ovo nisu stara i nova era.
Ovo su stara i nova ja.
Nešto što je bilo, i nešto što bi trebalo da bude. Krajnje pogrešno i krajnje ispravno. Moje juče, danas i sutra.
I cela jedna večnost ispod mene.
Još uvek nisam uspela da izvagam na koju ću stranu. Ne dopušta mi, ne da da zaboravim.
Koliko god ja znala šta treba da uradim, koliko god da sam svesna svega, jedan deo mene vuče počivše snove za rukav i moli ih da se vrate.
Dva komadića metala klize mi pod prstima i urezuju se u jagodice. Svaki od njih na svoj način ostavlja tragove za sobom, one koji se ne vide na koži, a na duši nikada ne srastaju. Kao da skalpelom cepam jedva srasle ožiljke i pravim sebi nove rane.
Skup prsten od belog zlata. Sa dijamantom, kupljen u zlatari.
Jeftin srebrni prsten. Sa ugraviranim galebovima, kupljen na tezgi pijace u Barseloni.
Moja sreća i moja nesreća, jedna pored druge.
Potpuno sama, sa svojom tišinom, ostatak prepodneva provela sam sedeći na haubi auta i gledajući u crkvu, klupicu i selo malo dalje od brda.
Videla sam devojčice koje sam želela više od svega kako trče okolo, nasmejane. Zaleću se prema meni i grle me. Ljubim im vrele obraščiće i prolazim prstima kroz meke smeđe uvojke.

„Mama, gde je tata? Kada dolazi po nas?“, pita me starija, Danica, Danilova kopija po svemu, osim po naravi.
„Krenuo je, pile. stiže za par minuta“, vraćam joj zalutali čuperak pod šnalicu.
Tamara se nezainteresovano gega pored nas i čupka vlati suve trave
„Za pet?“, ozari se.
„Za pet“, smejem se.
„A to je mnogo?“, obori usnice i podiže obrvice.
„Nije, pile, brzo će. Daj da ti obučem kaputić, hladno je.“
Crveni kaputić koji sam ja nosila kao mala, njoj stoji kao saliven. Krupne zelene oči postanu joj još zelenije u kontrastu sa jarkom bojom makovog cveta. Pristaje da se obuče, ali nije zadovoljna odgovorom. Za nju, kad je tata u pitanju, postoje samo odmah i sad. On ju je tako naučio.
„Ouuui!“, Tamara razvuče radoznalo kada u travi pronađe puža, i šćepa ga za kućicu.
„Šta si to našla, Tajo?“, okrenem se ka njoj i ispružim dlan. „Daj da vidi mama!“
Nespretnim pokretom ga spusti, pa se nagne nad njega, proučavajući ga.
„To je puž, Tajo!“, kaže joj starija sestra sva važna.
„Tako je“, potvrđujem. „Pametnice moja!“, poljubim je u kosu.
„Puuu...!“, Tamara pokuša da izgovori.
„Bravo!“, poljubim i nju.
Danici se lice ozari kad čuje zvuk automobila.
„Tata?“, gleda preko mog ramena. „Tata!“, vrisne oduševljeno, i potrči mu u zagrljaj.
Podiže je, vrti, ljubi... vidno umoran, ali srećan.
„Idemo?“, prilazim im, držeći Tamaru na jednoj ruci, dok mu pružam drugu.
„Idemo, ljubavi“, kaže mi tiho, uz osmeh.

Kad me poljubi u kosu, po ko zna koji put srce mi se raspadne.
I po ko zna koji put, cvilim.
„Obećao si mi, Danilo...“, ponavljala sam, jecajući, dok sam otvarala teška crkvena vrata.
Neko vreme se nisam odmicala od njih. Svaka ogoljena cigla, svaka pukotina i okno prozora su me osuđivali. Kao da moja sopstvena krivica nije bila dovoljna.
Ne znam je li bilo svesno ili nesvesno, ali nadala sam se da neće biti ni njega unutra, iza kamene ikone Bogorodice sa Isusom, na betonskom podu. Ko za inat je izvirivao odande gde je i ostavljen. Niko ga nije pomerio ni za milimetar. Da je vredniji, ne bi ga bilo. Ne verujem da je ostao zato što je na svetom mestu. Ljudi su takvi da ni od Boga ne prezaju. Prodali bi sve što treba, kome god treba, oteli, ili dali. Milom ili silom.
Zurio je u mene kao da je napušteni ljubimac, dugo voljen pre nego što je odbačen. Kao da sam nemarna vlasnica, postiđeno sam okrenula glavu na drugu stranu.
Iako nedužna, često sam se osećala krivom. Hvatala sam sebe kako preispitujem svaku sitnicu u našim proteklim godinama, i kako se pitam - jesam li bila dovoljno dobra? Jesam li trebala ljubiti nežnije ili strastvenije, grliti jače, slušati više, biti tu? Da li sam ga nekad, nehotice, izneverila? Odgovore sam znala savršeno dobro. A ipak, tražila sam sebi greške kojih nije bilo. Kažnjavala sam se, dok sam njega krivog pravdala.
Lakše je čoveku da vreme provodi u patnji i sumnji  u svoj odraz, nego da prihvati kraj.
A ja sada nemam drugog izbora.
Uspomena na jednu ubijenu ljubav znači samo meni, i nikome više. I sav teret samo je moj. U jedan komadić metala stane skoro cela decenija. Stane nešto manje od trećine života, i nešto više od onoga što smo zapravo bili.
Više nemam snage da sama nosim prošlost na leđima.
Da je podelim, nemam sa kim.
Da je i dalje vučem na plećima, niti mogu, niti bi bilo pošteno prema čoveku koji bi život dao za mene.
Na kraju, dugujem sreću i samoj sebi.
Stala sam pod kupolu i podigla pogled prema isprepletanim snopovima svetlosti.
„Oprosti mi, Bože, jer ja više nemam pojma šta radim“, izgovorila sam jedva čujno, utiskujući ono što mi je nekad bilo najvrednije u dlan. „Jedino što znam je da jedno od nas dvoje mora da ode.“
Nekada smo ljubavlju mogli planinu pretvoriti u prašinu.
Sad je jedan trun prašine bio dovoljan da slomi planinu.
Tesan je jug za oboje. Za sve uspomene i ugašene zvezde padalice. Zaspala je čitava jedna galaksija. Ponovo će se probuditi nikad. Za ovu zvezdu u njoj više nema mesta.
Prekrstila sam se, okrenula i izašla. Nisam zatvorila za sobom. Jer jednom ću, znala sam, poželeti ponovo da se vratim. Da se zahvalim, ili da ponovo zamolim za pomoć.
Protiče reka, ljudi, sve. Ja se još uvek nisam pomakla s mesta. Ogledam se u zlatu i talasima.
Prošlost, sadašnjost i budućnost. I jedna cela večnost ispod mene.
Na prošlost koja me i dalje progoni više nemam prava.
Zato sada moram odabrati kakvim će tokom teći budućnost.
Mogu da nastavim da koračam slobodne ruke. Ili da držim Nenadovu u njoj. Onu sigurnu i spremnu da, za razliku od one druge, ispuni ono obećano.
Ta druga je još jednom birala moj broj.
Izgleda da je došlo vreme da mu vratim i poslednju stvar koja mu pripada.
Odluka je pala.
Odabrala sam sebe, sreću i Nenada u njoj.
Daleko odavde.
Daleko od praznih obećanja.
Pre nego što se javim, udahnem duboko i obrišem oči i nos maramicom, do sad nesvesna da sam ponovo plakala, i pročistim grlo.
Rečenica izgovorena sa druge strane je jedna od onih koje sam godinama želela i čekala da čujem. Ona koja bi rešila sve. Samo da nije izgovorena prekasno. Ali jeste.
„Lelo, znam ko je pucao. Znam ko nas je ubio!“
Katarina mu ponavlja da ostavi telefon, glasom ispunjenim očajem. Tresak vratima. Unin vrisak. Njegovo tiho oprosti mi, Jelena. Policijske sirene. Prekid veze. Nedugo zatim, još jedno zvono.
„Jelena, Una je.“
„Znam. Još uvek imam tvoj broj.“
„Uhapsili su Danila.“
Zatvaram oči, stežem kapke dok me jabučice ne zabole. Imam osećaj kao da ih utiskujem u mozak. Pokušavam da oteram od sebe košmar koji postaje sve gori. Kad ih otvorim, sve je isto. Samo sam sebi dodala novu bol.
Sat mora da otkuca ponoć, da otkuca kraj. Moram ga ostaviti tamo gde mu je mesto.
„Gde si?“, pitam.
„Pred stanicom“, čujem joj u glasu da je plakala.
„Čekaj me u onom kafiću u koji smo izlazile ranije. Dolazim. Ali Una, ni reč da mu nisi rekla. Samo ću ti vratiti poslednju sitnicu koja me veže za njega. Ja ne mogu, niti želim da ga spasavam.“
„Tomislav je“, rekla je tako da je niko osim mene ne može čuti kad sam sela prekoputa nje. „Potplatio je jednog momka, Dragomira, i curu koja na tebe liči kao da ste bliznakinje. Sačekao je da prođe malo vremena pošto si otišla, i iscenirali su sve. Taj momak je danas došao po još para za novu podvalu. Tomislav nije znao Da Danilo nije otišao sa Katarinom. Čuo ih je, sišao dole i kad je video Dragomira sa njim, nije mu mnogo trebalo da složi kockice na mesto. Poludeo je i onako mamuran i besan ih obojicu prebio nasmrt.“
„Ne vredi istina u pogrešno vreme, Una“, tek kad je završila odvojila sam pogled od plastične kašičice koju je lomila među prstima, i uperila ga u njeno uznemireno lice.
„Kaje se, Lelo, do nebesa što ti nije verovao“, govori kao da vapi.
„A ja se kajem što sam mu verovala“, pružam joj smotuljak papira preko stola. „Ako budeš mogla, odnesi mu ovo. I kaži mu da me više ne traži. Na jesen se udajem. On će dogodine postati otac. Za „nas“ više nema nade. „Mi“ ne postojimo. Kao da nikada i nismo. Ti me uvek možeš pozvati, ali za njega više ne želim da čujem.“