DALEKO OD OBEĆANJA

4

Maj, 2011. │ sadašnjost

Kad srce zna da je ono njemu srodno u blizini, tražiće ga. Bio grad prepun ljudi, ili pust, prolaziće svakom ulicom dok mu ne nađe stope. Pratiće ih sve do svog doma, tamo gde je u drugom najmirnije. I nije bitno vode li te stope ka sreći, ili još jednom gubitku. Sve dok može osetiti onoga koga voli, živeće.

Usudila sam se da izađem iz stana posle ne znam koliko dana, i možda je bilo bolje da nisam. Kofer u koji sam gurala godine i godine uspomena je pukao. Tako rasute, sada me proganjaju sa svih strana.

Ovaj grad je bio naš. Ceo svet u malom. Samo Danilo u njemu mi je bio dovoljan.

Prvi sastanak bio nam je na tvrđavi. Pamtim toplinu njegovog pogleda, zvuk smeha i ukus šećerne vune kao da smo još juče bili klinci. Otišli smo tamo oko dva posle podneva, a dopratio me je do naše ulice oko deset uveče. Vreme između nisam ni osetila. Grlio me je mnogo, zasmejavao još više, i sećam se da sam silno želela da taj osećaj traje beskonačno.

Pre nego što sam tada izašla, ocu i Ignjatu sam rekla da idem kod Bojane. Za Slavka sam znala da me jedino tako neće tražiti, a nisam se osećala spremnom da kažem bratu bilo šta o Danilu.

Drugi sastanak proveli smo, gotovo sve vreme, pod gredama hotela Ambasador, oboje neobavešteni da su najavili kišu. Smejala sam se njegovoj i Uninoj dogodovštini iz detinjstva, pokisla kao miš, ogrnuta njegovom jaknom, kada mi je rekao Bože, koliko si lepa. A onda me je poljubio.

Na moju sreću, Slavko je istog dana imao neku fakultetsku proslavu, pa se, pripit, vratio tek negde pred jutro. Za svaki slučaj, Ignjat je u krevet umesto mene ušuškao veliki jastuk, da me, ako bude trebalo, pokrije. Tako će narednih godina biti još mnogo puta; osim što je smišljao izgovore za mene, često mi je pomagao da pobegnem.

Kalčom je jedne večeri odjekivalo moje ime kada ga je pijan uzvikivao iz sveg glasa. Pred crkvom cara Konstantina smo podelili kutiju sladoleda. Vodio me je i na Čegar, i do Latinske crkve. Koncerte u hali Čair i ne brojim. Pamtim sve. I one najmanje, beznačajne detalje.

Koliko sam tada bila srećna, toliko mi se sada taj savršeni svet raspada. Da li je iko ikada bio naučen da ljudi, jednostavno, odlaze? Da ne kažu ni doviđenja, ni zbogom? Samo nestanu, dok pljesneš dlanom o dlan. Danas si voljen, sutra kao da nisi ni postojao u nečijem životu. Eto, tek tako. Bez objašnjenja. Ostaju na kraju dve stvari – preispitivanje i neverica.

Dan pre nego što sam ga poslednji put čula, sve je bilo u najboljem redu. Dogovarali smo se oko mog odlaska tamo povodom Nove godine, i bila sam neopisivo uzbuđena zbog toga. Sutradan, kao da sam razgovarala sam drugim čovekom. Dobro se sećam svake izrečene psovke i uvrede pre nego što mi je prekinuo vezu. Nije dopustio da kažem ni reč. Čitav dan sam ga neprestano zvala, skrhana i zbunjena, i klasičnim pozivima, i preko svih aplikacija i mreža. Postao je nedostupan, a ja i svi koji imaju bilo kakve veze sa mnom – blokirani. Kartica mu više nije bila u funkciji. Prestala sam da se trudim tek nakon par meseci.

Una je došla kod mene i zaprepašćeno me pitala šta sam to, zaboga, uradila. Stanje u kome sam bila joj je i više nego jasno govorilo da ni sama nisam imala pojma. Za mene nikada nije postojao drugi momak osim Danila. Nisam ni pomišljala na nekog, a kamoli da sam ga prevarila. Volela sam njenog brata više od ikoga na svetu i ona je to vrlo dobro znala. Na sva njena pitanja on je ostajao nem. Jedino što je dobila je pretnja da mi ne sme dati njegov broj. Nije znao da sam ga gledala na ekranu, iz prikrajka, kada bi se videli preko kamera.

Nikada se nisam usudila da odem u Nemačku i potražim ga. I dan-danas ponekad imam utisak da sam sve to samo sanjala, i da će se pojaviti na vratima svakog trenutka. Kada me realnost odalami u glavu, odmah za njom trkom dođu suze. Ne vredi da se nadam, ni da se pitam zašto i čemu ovo sve.