DALEKO OD OBEĆANJA

3

Maj, 2000.

„Vreme je isteklo!", Bilja mi oštro prekida već dovoljno slabu koncentraciju. „Jelena!", viče kad ne reagujem, i tek tad je pogledam. „Nemam ceo dan!", udara šakom o sto.

Vučem se kao prebijen pas dok joj donosim papir. Neće ovo biti petica. Nikako.

„Šta se dešava sa tobom?", strelja me svetlo sivim očima, preko testa na kome nedostaju dva odgovora. „Šta je ovo, pitam?!" Trgnem se, ali se ne usuđujem da progovorim. Učionica se zatresla od njenog glasa, kunem se. Nije se čula ni muva. „Lazarević, ovo moraš da znaš u bilo koje doba dana i noći. Ovo moraš da vezeš u svojim zadnjim trenucima života, je l' to jasno?!"

Jedna je od onih profesora ubeđenih kako je njihov predmet glavni, i kako se svaka reč mora naučiti u prste.

Zurim u nju, i sama zbunjena svojim neznanjem. I bez njenih pravila težila sam perfekcionizmu. Ovo je u savršenoj simetriji greška koja upropaštava celu sliku. Preklopila je moj test na pola i tresnula ga na ostale. Iskreno? Ponekad se i ja sama pitam čemu sav taj toliki trud za nešto tako prolazno.

A, da - trebaće mi taj uspeh za fakultet. Slavkov glas mi odzvanja u glavi, od čega mi jeza prolazi kroz kičmu.

Zašto sam tolika kukavica?!

„Razočarala si me, Lazarević, i to mnogo. Zakasnite li još samo jednom, na kraju godine ćete imati jedinice!", odmerava me, pre nego što izađe.

Profesor fizičkog nas je uvek zvao prezimenima, bez obzira na raspoloženje.

Ako te Bilja nazove prezimenom, i to bez ikakvog dodatka na kraju... budućnost ti je kod nje crna kao Crna rupa. I to mesec dana pred kraj školske godine.

Progutala sam knedlu i vratila se na svoje mesto, osećajući se kao da su me zaista prebili. Stropoštala sam se na stolicu i spustila čelo na klupu. Sve mi se nešto čini da mi zadnji trenuci koje je spomenula dolaze pre vremena, i to trkom. Dobro je da su svi izašli, jer sam na ivici da se rasplačem.

„Džeki, glavu gore. Biće petica, videćeš", Bojana seda pored mene, i tapše me po ramenu.

Podižem noge na stolicu i lepim bradu na kolena. Zaranjam lice među njih. „Ovo je kraj, Boco. Kraj!", pokušavam da ostanem koliko-toliko pribrana, ali me ramena koja počinju nekontrolisano da se tresu odaju.

„De, bre! Ne lupaj! I da bude četvorka ne može ti zaključiti manje od petaka!"

„Bojana, to je Miloradovićka", otegnem skoro režeći.

„Pa? Šta ti može? Da te ubije - ne može, da te šutne iz škole - ne može, da te..."

„Ovo prvo će Slavko", prevrćem pernicu po rukama i glasno šmrcam.

„Stvarno me teraš da te..."

„Bojana, ne izluđuj me, molim te! Kako ću sad da joj...", prekidam je, skoro vrišteći.

„Jelena?"

Kao da je mašina kojoj je neko iščupao kabl iz utičnice, mozak je odjednom prestao da mi radi. Ugrizla sam se za jezik da ne bih zinula, jer ono što vidim oslonjeno na dovratak nikako nisam očekivala.

U izbledelim farmerkama i belom, širokom duksu sa kapuljačom, s rukama u džepovima i smeškom na usnama, stajao je Danilo. Savršenstvo lično.

Osećam kako ponovo crvenim, jer ja u poređenju s njim izgledam kao da me je kamila natenane sažvakala, pa ispljunula kao loš zalogaj. Odeća mi se skroz pogužvala, oči mi sad sigurno izgledaju kao da imam prolećnu alergiju, i sinoć nisam stigla da uredim nokte... jedino mi je kosa možda u redu koliko-toliko.