DALEKO OD OBEĆANJA

10

Jun 2011. │ sadašnjost

Čujem ga.

Teško disanje, otegnute korake, bezglasno mrmljanje, šuštanje papira i uvelog cveta pod njegovim prstima. Pali svetla iznova kada se ugase, povremeno pucketa prstima. Izvlači odeću pod pokidanom plastikom, pa je baci nazad na pod.

Čujem ga, i kao da mogu osetiti kako drhti. Jedino ne mogu proceniti da li je to posledica ljutnje ili kajanja. Da li je shvatio, nakon svih ovih godina?

„Šta je ovo?!", drekne, i odgovor mi dođe sam; još veruje u laži.

Podsmehnem se sopstvenoj nadi. Džaba si tinjala do sada. Ne može se stena otopiti...

Telo mi je toliko otupelo da me udarci u rebra i kičmu, dok nemilosrdno udara svom snagom u vrata, ne dotiču ni najmanje.

„Jelena! Šta je ovo, pitam?!"

Jedan udarac. Drugi. Treći...

Jedna suza. Druga. Treća...

„Otvori jebena vrata ove sekunde, inače ću da ih razvalim!", njegovi urlici s vremena na vreme seku mrtvu tišinu, a odsjaj soli na mom licu tamu u stanu. „Zašto čuvaš moje stvari, kad si me se otarasila, Jelena?! Čemu?!"

Staklo puca. Je li to bio prozor, ili kugla koju smo kupili u Barseloni?

„Umro sam zbog tebe, prokleta bila!", naleže na zvono. „Izađi!"

Ja sam živi leš zbog tebe, Danilo, grudi samo što ne eksplodiraju od siline kojom ih pomisao pritiska, ali se ne usuđujem da je pustim napolje.

Mi smo dva mrtvaca koja nisu umela da se izbore za ljubav. Njemu ponos ne da da prizna da je pogrešio, a meni inat da se vratim tamo gde me je dočekala nesreća posle osam godina sreće. Malo je potrebno da se ljubav rodi, još manje da joj se postave temelji - grade je i ruše sitnice. Njegov dodir je umeo da me istovremeno sastavi i raspe u paramparčad. Kada su rane najviše pekle, njegove usne su im bile melem, reči muzika, a zagrljaj tvrđava koja me je branila od sveta.

Eto, neko je uspeo da nas sruši izvukavši kamen iz bedema.

Trgnem se kad iz zaleta šutne masivno drvo.

„Izlazi napolje, kad ti kažem! Objasni ako možeš, hajde! Toliko si licemerna, da kad tog tvog nema, oblačiš moje košulje?"

Ne, Danilo. Toliko me boliš, i toliko te volim da ne mogu da te pustim, iako je davno trebalo, na sve njegove reči odgovaram u sebi. Nenad je samo nevina žrtva moje propasti.

„Zvao sam te!", glas kao da mu puca. „Hteo sam da ti dam priliku da objasniš onu poruku. Ubeđivao sam sebe da je bila klopka, da ti meni tako nešto nikad ne bi uradila. A onda mi je stigla i fotografija. Pa sledeća, onda još jedna... i znaš šta? Moja sestra je tebe branila, uprkos svemu što sam joj pokazao!"

Rupa pod rebrima dan-danas zjapi od siline udarca onoga što sam videla.

Una me je sva usplahirena pozvala kod sebe jednog jutra, odbijajući da mi preko telefona kaže o čemu se radi. Mislila sam da mi sprema iznenađenje, i da je briga u njenom glasu samo gluma. Pomisao na to da ću možda videti Danila me je oživela, nakon toliko dana provedenih u tugovanju. Ni na kraj pameti mi nije bilo da ne samo da se nećemo sresti, nego se više nećemo ni poznavati.

Da, bila sam itekako iznenađena. Uz to i povređena, ljuta, izneverena.

Tog dana sam saznala kako izgleda kad čovek živ umire.

Nije to decembarsko jutro bilo hladnije od onoga što me je dočekalo kad sam stigla. Mislila sam da ljudi lažu kad kažu kako im bez nekoga zima večno traje. Hiljadu njih odjednom mi se obrušilo na pleća, a srce okovalo u led.