DALEKO OD OBEĆANJA

15

Neonka iznad moje glave povremeno zvecka i treperi. Katkad čujem stražare kako razgovaraju, ali kao da su mi daleko. Čak mi se i urlanje mog docimera koje ne prestaje od kad su ga doveli, čini kao šapat. Prestali su da se trude da ga utišaju.

Sa svakim treptajem svetla se na plafonu smenjuju slike, kao na bioskopskom platnu. Ležim u ćeliji pritvora, i dlanovima grlim njen prsten na grudima, dok mi burma steže prst desne ruke. To je jedino što su mi dozvolili da imam kod sebe; jedan okov i jedno trulo čekaj me, doći ću po tebe, ništa nas neće razdvojiti. Una je donela Jelenin prsten, zajedno sa nešto čiste odeće. Ona koja je bila na meni natopljena je krvlju.

Udah. Izdah. Treptaj po treptaj.

Smeje se. Tužna je. Grli me. Odguruje me. Ljubi me. Psuje me. Teši me. Grdi me. Aplaudira. Šamara me. Živa je. Mrtva je.

Moja je. Njegova je.

I on joj je sve što ja nisam umeo da budem.

Ima tri dana kako sam ovde. Izjavu sam dao kad sam stigao. Sve sam priznao. Sada čekam da se ona dvojica osveste i daju svoje. Sigurno će me osuditi na duže vreme, no ne marim. Neka, nije mi žao.

„Kostadinoviću, imaš posetu!"

Najveća, a nedužna žrtva je sela pred mene. Onu i veću od najveće nosi pod srcem.

„Spakovala sam stvari, idem u Sombor", šake je stisla ispod stola. Znam, to radi uvek kad jw nervozna. „Sad je jun. Dajem ti rok do oktobra da dobro razmisliš i odlučiš - ili mi", podiže dlan na stomak „ili ona." Izgovorila je ovo glasom koji nisam mogao da prepoznam. Plave oči potapaju me talasima kakve u njima nikada nisam video.

Ćutim, jer ima sva prava da bude ljuta kao niko na svetu i da se iskali na meni. Očekivao sam da će vikati, vrištati, pokušati da me udari, ali ona samo sedi skoro nepomično i šeta očima od lisica na mojim rukama do mog lica, i nazad. Tako u krug. Tišina u njoj i buka u mojoj glavi. To je od nas ostalo. Sedela je nemo još predugih par minuta, pa isto tako ustala. Ostavila je za sobom samo bat koraka i tugu tešku kao crna zemlja.

A meni je ostalo da odbrojavam do sudske presude.

Život je već odavno lupio čekićem o sto.

* * *

„Ako ti je potrebno još vremena, ne moraš sada da se preseliš", Nenad gleda kako pakujem posuđe u kutije, utučena kao da me je puškom prisilio da se udam za njega.

Želim to. Zaista. I ne mogu da dočekam septembar kada ću konačno to učiniti. Zakazao je datum. Zakazala sam muziku. Sutra će otići do crkve cara Konstantina, da ugrabi koji dan ranije. Znam u kom ću salonu iznajmiti venčanicu, koja će i kakva torta biti. Proslavu ćemo organizovati u njegovom restoranu. Bar mislim. I taj deo sam njemu prepustila.

U sve sam sigurna, osim u samu sebe.

Osećam se kao ponovo rasejana gomila suvog lišća. Taman što sam poslednji list stavila na vrh, on je prošao pravo kroz mene. Sad više pojma nemam gde se nalazim. Vetar me nosi gde je njemu volja.

Napravila sam izbor i moram ga se držati. Prvo za svoje, onda i za svačije dobro. Zato je selidba jedna od najboljih odluka koje sam mogla doneti. Što dalje budem otišla, lakše će mi biti da počnem ispočetka.

„Nenade...", uzdahnem i okrenem se ka njemu. „Ti vrlo dobro znaš sve o meni, sve o ovom stanu. Ne želim da me išta više veže za njega."

Ništa osim vlasničkih papira, pomislim. Dvoumim se između prodaje i izdavanja. Ako ga prodam, prekinuću sve veze sa Danilom. Ako ga nekome budem izdala, imaću i dalje razlog da se povremeno vratim. Možda se ovde začne porodica kakvu smo Danilo i ja želeli, a nikada je nećemo imati.