DALEKO OD OBEĆANJA

1

Javila sam Olgi da ću uzeti sebi slobodan vikend jer je došao Nenad. A sada, kada sam ga ispratila, dolazim do zaključka da ću je ipak pitati za još par dana. S obzirom na to u kakvom sam stanju, čini mi se da će mi biti potrebno mnogo više vremena.

Kada bi saznala da sam treštena pijana, slomila bih joj srce. Ponovo. Prvi put je to bilo kada je Danilo otišao od mene, pre skoro tri godine. Nismo se razdvajale danima. Mnogo je suza ostalo u ovim kvadratima, shvatam. Mnogo krhotina. Još uvek ih, izgleda, skupljam, i porežem se o njih kao o papir. Rane se ne vide, a bole do srži.

Moje srce je sasvim dovoljno. Još jedno bi bilo previše, pa odlučujem da ću neke istine zadržati za sebe.

Od prvog sekunda kada je ovaj rolerkoster krenuo, ovo u šta sam se počela pretvarati nije mi se ni najmanje dopalo. Nisam umela da odglumim ni da bih nekoga iznenadila, ali sam zato sada postala profesionalac. Ova tri dana samo sam nizala laž na laž, ravnodušno. Povredila sam onoga koji to najmanje zaslužuje, u pokušaju da pomognem sebi. Mislim da smo sada oboje ranjeni više nego što smo bili.

Nenad je sedeo za trpezarijskim stolom i kuckao račune i obračune na svom laptopu, utopljen u moru papira. Kao i inače, ja sam radila zajedno sa njim, sklupčana na ugaonoj garnituri. Svesku sa beleškama oslonila sam na koleno, jednu hemijsku grickala, a drugu zadenula za uho. Pisala sam spiskove fotografija i obrađivala one koje su mi preostale. Donekle na moju radost, jer inače mrzim kad ne završim posao kako treba, ovog puta ih je bilo dosta. Dobro mi je došlo da skrenem misli i ostanem makar malo normalna. Fotografisala sam punoletstvo svoje rođake, pa nisam imala rok. Poslala sam joj sirov materijal par dana kasnije, a mislim da će se ovim obradama oduševiti.

Umesto muzike, slušali smo komšijsku čivavu kako, kao i svakog dana, sa terase zaurlava na mešanca iz susednog joj stana. Sada sam lavež i negodovanja komšija čula kao radio u radnji, tiho, tek u pozadini.

„Je l' to ona jučerašnja svadba?", Nenad me gleda preko ekrana. „Jelena?", pozove me kad ne odgovorim.

„Molim?!", viknem.

„Jesu li to slike od juče?", ponovio je blago. Verovatno je mislio da me drmaju hormoni, jer tada imam, kao i svako žensko valjda, napade ludila i besa, pa me pusti da izdivljam i ne zamera mi.

„Nisu. Ovo je Vanjino punoletstvo", kažem otresito.

„Zar to nije bilo pre mesec dana?"

„Jeste." Stisla sam zube na tu njegovu opasku. Bože, stvarno prezirem zaostajanja. „Kasnim, Nenade", odgovorila sam tiho. Iznervirano. A ja se nikad nisam nervirala. „Ovo koči!", bacam ukoričenu svesku na ekran i on puca. „Jeb...", udahnem duboko, šištavo. Gledam u neverici šta sam uradila, pa ga još izudaram, kao da nije dovoljno što sam ga savršeno ispravnog upropastila. Vrištim histerično, ne prepoznajući sebe.

„Lelo. Lelo... Lelo!", skočio je sa stolice i seo do mene.

Pokušavao je da me uhvati za ruke i privuče u zagrljaj, ali sam se otimala. Godinama, u kojima sam patila. Ljubavi, za koju sam mislila da sam je sahranila. Usnama, koje sam uvek čežnjivo ljubila. Rukama, koje su mi nekada bile sklonište. Onim dubokim očima, u koje sam tonula kad me obuzme tuga.

Prestala sam tek kad mi je ponestalo snage, i gorko zaplakala. Glasno, onako ružno i ni najmanje devojački. Duša nikada nije umela plakati pod pokrivačem. Nije izdržavala dovoljno dugo da pobegne i sakrije suze od ljudi. Nenad me je milovao po kosi, umirivao i tešio, ali nije znao da mu je u rukama bila obična lažljiva lutka. Slike je bilo lako vratiti. A kako ću ja vratiti sebe sebi? Ume li neko da mi kaže? Što me je više sastavljao, samo sam se više raspadala, čak i kada su suze konačno presušile i kada sam mu izgledala bolje.