Flashback.
"Hej, ljepoto, ideš sa mnom?" Jake me je pitao dok smo izlazili iz škole.
"Okej, ja sad idem. Vidimo se društvo." Ty je rekao.
"Vidimo se." Jake i ja smo uzvratili.
"Što se tiče tvog pitanja. Zavisi kamo idemo." Nasmješila sam mu se.
"To je iznenađenje. Hajde, idemo." Uhvatio me je za ruku i povukao do svog motora.
Oboje smo voljeli motore. Ne voljeli, nego obožavali. Kad god bi imali loš dan, iskalili bismo se na cesti. Motori su nam bili zajednička stvar.
Stavila sam kacigu, sjela na motor, uhvatila Jakea oko struka i krenuli smo.
Dugo smo se vozili. A onda je Jake progovorio.
"Dallas, reci mi da me voliš." Rekao je tiho, ali dovoljno glasno da ga čujem. Znam da nešto nije u redu. Nikad me nije zvao punim imenom. Uvijek sam bila samo D.
"Zašto?" Upitala sam u čudu.
"Samo... Dallas, reci da me voliš."
"Volim te, J." Rekla sam. "Što nije u redu?"
"Još jedna stvar. Moram to čuti od tebe. Reci da mi opraštaš."
"J., ozbiljno, šta ne valja?" Pomalo sam uplašena.
"Reci da mi opraštaš."
"Jake, reci mi zašto!" Izderala sam se sad i ja koristeći njegovo puno ime.
"Samo mi jebeno oprosti!"
I prije nego što sam mogla išta reći, motor se našao na podu. Nismo uspijeli proći krivinu. Brzina je bila prevelika.
Sad shvaćam zašto je htio čuti ono 'volim te' i 'opraštam ti'.
"J., opraštam ti..." rekla sam zadnjim atomima snage.
Sve je postalo crno.
End of the flashback.
Svjetlost je prodirala kroz moje kapke. Želela sam ih otvoriti i vidjeti što se događa, no nisam mogla. Nisam mogla otvoriti oči. Nisam mogla pomaći niti jedan dio tijela. Niti jedan ud. Što mi se, dovraga, događa?!
"D., molim te, probudi se..." čula sam muški glas. Osjetila sam da me je uhvatio za ruku, i da je jedna njegova suza kliznula na moju ruku.
"Ne mogu i tebe izgubiti... molim te D..." Tko je, pobogu, D.? Tko je on? Što se događa?
"Doktore, molim vas, recite mi kad će se probuditi?" Doktore?! Zar sam u bolnici?
"Mladiću, ne mogu vam točno reći..."
"Onda bubnite! Izgubio sam najboljeg prijatelja, ne mogu i nju!"
"Tri-četeri tjedna, najmanje. Javite njenoj obitelji, jer ju mi ne možemo dobiti."
"Doktore, ona... nema obitelj..." Ako sam ja D., onda ja nemam obitelj?
Čula sam nekoga kako odlazi, a onda me je onaj dečko opet uhvatio za ruku, i počeo pričati sa mnom.
"D., molim te, probudi se... ne želim i tebe izgubiti. Dosta mi je što sam Jakea izgubio, ne bih mogao podnijeti da i ti odeš od mene." Ne znam tko je taj J., ali nešto u mom stomaku se preokrenulo kad je rekao to ime.
"D., ako me čuješ, znaj da mi nedostaješ i da tako jebeno želim da se probudiš... ostani jaka, D." Okej, ja sam D., no tko je on?
***
Onaj dečko nije napuštao bolnicu. Stalno me je držao za ruku. Ponekad bi mu doktori govorili da ode kući, da se odmori, no on je odbijao. Svakog trena u ova tri tjedna je bio pored mene.
I kad sam se konačno probudila, on je bio prva osoba koju sam ugledala. Iako mi je bio u magli, vidjela sam ga. Zagrlio me je, i brzo pozvao doktore.
Pitala sam ono što me je najviše zanimalo.
"Tko si ti?"
Pa, evo. Ovo je moja druga priča zvana 'Amnesia.' Kao što možete saznati, ona ima amneziju. Njen dečko je umro, a ona je ostala živa.
Da doznate ostatak radnje, stavite priču u 'Library' :)
I da, ako nekog zanima kako se koje ime čita xd:
D. - Di
Ty - Taj
J. - Džej
V O T E & C O M M E N T ♥♥
