Bilo je predivno. Čist i svjež zrak, još ne moram ni hodati. Nagnula sam glavu i zažmirila. Uživala sam, jednostavno rečeno.
----------------
"D.?" Čula sam kako Austin šapće.
"Hm?" Promrmljala sam.
"Prošlo je pola dvanaest, moramo se vratiti u bolnicu." Uputila sam mu puppy face. "Ne padam ti ja na to. Sutra će ti doći onaj frend i mogu dogovoriti da sa njim malo odeš prošetati ako želiš."
"Okej."
I evo me natrag u bolnici. Ima baš onaj nekakav specifičan bolnički miris/smrad.
Legla sam u krevet i zaspala u tren oka.
"Reci mi da mi opraštaš."
"J., reci mi zašto!"
"Samo mi jebeno oprosti."
Probudila sam se sva u znoju. Noćna mora.
Trebalo mi je vode. Stisnula sam onaj gumbić i Austin je doletio. Vjerovatno jer je pola tri ujutro, i zabrinuo se.
"Što je bilo D.?" Bio je zadihan.
"Noćna mora. Trebam vode." Pokušavala sam disati normalno.
"Pričekaj sekundu." Nakon manje od minute se vrati sa čašom hladne vode.
"Što si sanjala?" Sjeo je pored mene na krevet.
"Nešto o tome kako J. želi da mu oprostim i poslje toga nekakva buka, sudar ili nešto tome slično."
Ustao je sa kreveta i uzeo onaj bolnički karton sa ruba mog kreveta. Listao je papire, kad bi došao do kraja, krenuo bi ispočetka. I tako stalno.
"Austin, što ne valja?"
"Ne, ne, sve valja. Samo nešto... provjeravam?" Zadnju riječ je pitao. Zatim je otišao iz sobe. Okej, nešto ne valja.
"Austin?" Glasnije sam rekla.
Mogla sam ga vidjeti kako priča sa nekim doktorom jer nije bio daleko, a moja vrata su ravno na kraju hodnika.
U sobu su došli oboje.
"Možeš li ponoviti to što si sanjala?" Doktor je pitao.
"Pa J., ako je to taj J., me je tražio da mu oprostim i kad sam ga pitala zašto, bilo je gotovo. Čula sam nekakvu buku, i to je to."
"Aha." Zapisivao je nešto u svoj blok.
Došaptavali su se međusobno iako sam ja bila u sobi.
"I ja bih željela znati." Podignula sam se na laktove.
Doktor je otišao, a Austin je krenuo za njim.
"Nema šanse da odeš i ne kažeš mi što se događa." Zastao je kod vrata, pogledao me na sekundu, i otišao. Koji vrag?!
"Dvoje mogu igrati tu igru." Rekla sam si tiho u bradu, namještajući se da bi mogla iole ugodno i udobno spavati.
Mislim stvarno, tu sam preživjela saobraćajku, pritom mi je dečko umro, mogu imati bogzna kakvu bolešćinu, a oni mi neće reći? Gamad doktorska.
***
"Hej, D., idemo." J. me je povukao za ruku.
"Nisam se obula!"
"Ali kasnimo. Obuvaj se putem."
Zavezala sam pertle svojih marta, uzela svoju omiljenu crnu kožnu jaknu, mobitel i bila sam spremna za polazak. Ne mogu vjerovati da idem na koncert Metallice.
